Dušanka Cuca Petrović, puštala je večeras tišinu da zagospodari njenom skromno namestenom garsonjerom na 14. spratu. Utihnuli su ogromni, crveni cvetovi na zidovima, nalik na fantastične biljke Anrija Rusoa- carinika, iza kojih su se pomaljale svetlucave oči divljih zveri, rubovi haljina uplašenih crnkinja i kljunovi ara i kakadua.
Tišina, teška kao vodenični kamen, preklapala je starinski gramofon sa trubom, jedino porodično nasleđe koje je ova, prevremeno penzionisana medicinska sestra, uredno nedeljom glancala pastom za srebrninu. Na njemu, ploča Amalije de Suares, čuvene meksičke pevačice, koja je svojim hrapavim altom ispunjavala Cucinu usedelačku dušu:
« Ako me ostavis dragi,
šešire u boji lošeg dana,
oduvaće pelinski vetrovi,
tragovi će se zatreti,
gardenije utihnuti.
Ako me ostaviš dragi,
ruke ću u čvor uvezati,
osmeh rasejati kao seme tulpije,
oteti trube Heruvimima,
prokleti oblake zauvek …..»
Ali ne i večeras. Pogasila je sve zvuke, zrikavce, sirene, žamor grada čije je obrise nazirala u mraku. Umorila se od samoće, od razgovora same sa sobom, od snova koji je polako napuštaju. Snova, zbog kojih se radovala počinku, oblačila mesto spavaćice najsvečaniju garderobu, glancala obuću i rumenila obraze. Odlazila je na bolje mesto, na Hacijendu Del Norte, mlada, raspevana, pretrčala bi trg, odškrinula masivna, drvena vrata, iza kojih se otvarao, usnuli svet meksičkog šarenila.
« Ola, Marija «
« Ola « , otpozdravljala je, seljanima, marijačima, musavoj deci, konjaniku, i njemu, Hose Armandu. Čekao je nasmejan, na tremu svoje vile, lep, stasit, u beloj košulji sa uštirkanim plastronom, i crnim sombrerom, optočenim zlatnim nitima.
« Ola, mia amor » , privio je strasno, poljubio, tako da su joj usne bridele.
Zadenuo bi joj cvet magnolije u kosu, poljubio rame. Volela je te male rituale, zvuke Pedrove trube, prašjave drumove, kaktuse, larmu i viku uličnih prodavaca, crvene krovove, popločane staze. Ovo je njen savršeni svet, naslikan, obojen, topao. Svet, u kome ponovo mlada, trči poljem, ubire glicinijine mirisne trube, peče tortilje na starom Rosinom šporetu, i grize ih onako tople. Svet koji je napuštala na kratko i vraćala se sa neopisivom radošću, gladnog putnika.
Izvlačila bi se krišom iz Hose Armandovog kreveta, pre ponoći, pretrčavala trg, otvarala kapiju, tešku, drvenu, i nestajala u noći.
Budila se otežalih nogu, sa prašnjavim cipelama, kose razbarušene, sede.
Navijala starinski gramofon, puštala Amaliju: « Ako me ostaviš dragi….», pristavljala tromo kafu, ispijala je sama, osluškujući žamor grada.
***************************************************
Ubadao je iglom debelo platno, obsiveno kožnim paspulom. Ogrubele ruke, naprstak na srednjem prstu, naočari na pola nosa i graške znoja na proćelavoj glavi. Sunce se probijalo kroz debele zastore, visokog suterena Miodraga Miće Panova, krojača u penziji, udovca, strastvenog filateliste. Raspoznavao je komšije po cipelama i koracima. Potpećene mokasine, uglančane salonke, borosane, sandale, papuče za do prodavnice, štikle visoke, patike, ravne udobne, kanaderke. Radovao se tromom koraku Novice sa drugog sprata, Peđinom protrčavanju, jer večito kasni, Milninim štiklama destkama, a ponajvise smirenom, ujednačenom hodu, gospođice Dušanke sa 14-og.
Njeno, tiho « dobro jutro «, uvek setno, na granici ravnodušnosti, iščekivao je sa neobjašnjivom strepnjom. Delio je dan, do njenog povratka. Razmenili bi, par komšijskih fraza, i nista vise. Zašto je onda, tako silno želeo da je pozove na čaj ili kolače, da joj pokaze svoju kolekciju, da se dotera, obuče najbolje odelo i odvede je u pozorište? « Uzalud je «, govorio bi sebi, iako sama, nikoga ne gleda, rezervisana prema spoljašnjem svetu, ljudima. Njegovo, bolesću načeto srce, ne bi podnelo odbijanje. Čutao je zato, iščekivao korake i sanjao. Sanjao, siguran u neku tajnu vezu, portal koji se otvara za one koji veruju.
« Ako me ostavis dragi,
ponećeš sa sobom moju bol,
i pesmu moje patnje,
ostaviš li mi život,
ostavi i ono, za čim moja duša čezne.
Ako mi više ne ostane ništa,
osim boli i života,
ah, ljubavi,
ne ostavljaj me živu….»
Spremila je za počinak, crvenu haljinu sa žiponom, maramu od kašmira sa dugim šarenim resama, lakovane cipele, blago nakarminisala usne i zaspala.
Odzvanjali su koraci, po popločanom dvorištu hacijende, vrata su zaškripala, teška, drvena, zapahnuo je miris svežeg povrća i Rosinih tortilja. Ponovo je odpozdravila deci, marijačima, seljankama, ali Hose Armanda ne vidi. Ne stoji na tremu, ne smeška se, ne udara krajem biča o rub čizme. Kažu joj, da ga nema već par dana, da su svi zabrinuti, poruke nema. Uzalud ga je izčekivala u velikom starinskom krevetu, uzalud trčala pred ponoć, i vraćala se sutradan, iznova i iznova.
Nista više nije bilo isto bez njega. Ni miris glicinije, ni drvena sjenica, ni polje ni prašina. Zašto onda buditi se? Zašto, kad jedina ljubav koju je sanjala, ne postoji više? Istopila se kao pena, kao meksička izmaglica, slasna i opijajuća.
Spakovala je haljine i marame, rešena da vise ne odlazi. Odneće ih gospodinu Miodragu, da ih pokloni nekoj sirotici, jer on poznaje mnoge, taj tihi čovek iz suterena, blag nasmejan, ućiniće to za nju.
Pokucala je, jednom, pa onda jos jednom.
« Gospodine «, pozva ga malo postiđeno,
« Gospodine Miodraže «. Odškrinula je vrata, popodnevno sunce, probijalo se krož teške zastore. Sedeo je nepomičan, bled u fotelji, pomalo pohabanoj. Siroti čovek, pomisli, izdahnuo je sam, bez igde ikoga. Stajala je nepomično, posmatrajući njegovo ukočeno telo. Držao je, jos uvek, pribor za šivenje u krilu, naprstak na srednjem prstu, sa radija se čula muzika koju je odmah prepoznala.
Povlačila se unazad, korak po korak, izbegavala navalu komšija, koji su uskomešano ispunili krojačnicu. Tek uglom oka, na krevetu, spazi, uredno složene crne, uzane pantalone, crni žaket, belu košulju sa uštirkanim plastronom i crni sombrero izvezen zlatnim nitima.
Ako me ostavis dragi,
ponećeš sa sobom moju bol,
i pesmu moje patnje,
ostaviš li mi život,
ostavi i ono, za čim moja duša čezne.
Ako mi više ne ostane ništa,
osim boli i života,
ah, ljubavi,
ne ostavljaj me živu….»
