Zazmuri……

Citajuci skoro knjigu Dejvida Estulina “ Istinita prica o grupi Bilderberg “, uhvatila me na trenutak panika , kakva nas to buducnost ceka. Neko ce reci, da je dosta vise tih teorija zavere, nekih vladara iz senke, njihovih bolesnih teznji, da ovu nacetu planetu , ponovo nacine feudalnim posedom, carstvom robova, zavisnih, zaduzenih, bolestima zarazenih ljudi. Njihova namera  je da drasticno redukuju broj svetske populacije do 2020, otrovanom i modifikovanom hranom ,vodom, uklidanjem nacionalnih identiteta, brisanjem granica, pojedinacnih ustava i zakona u ime jedinstvenog carstva sa jednom jedinom monetom. Prosto receno, njima smeta sto nas je bas toliko na Zemlji, sto trosimo dragocene resurse, koje oni treba da explostisu zarad zelenih novcanica i da ih prosto nervira sto disemo, mi mali prljavi patuljci, nedostojni njihovog hiljadugodisnjeg pedigrea i pameti.
Ma vazi!
Na to definitivno ne mogu da uticem. Mada, gospodin Estulin tvrdi, i tu je u pravu, da ce sprovesti svoj opaki plan jedino ako im mi to dozvolimo. Ali dozvolili smo mi i mnogo gore stvari.
Elem, posto me Karma, save the world zaobisla, ostaje jedino da se pozabavim svojim zivotom. Pametno bi bilo mozda rezimirati godinu koja odlazi, videti sta se propustilo, sta se u sledecoj da ispraviti. Ali ,to mi nekako zvuci previse pretenciozno i takticki, nekako kao neki plan, koji sam trebala a nisam ispunila, kao peti zadatak iz matisa koji nosi najvise poena a ja bas taj nisam resila.
Dakle, bez rezimiranja.
Vazni su mi momenti, sekunde, minuti. Moj mikro svet, obojen bojama, zacinjen mirisima. Moje malo trojstvo, moje slike iz zivota, kisa, vetar, sneg i sunce. Trudim se na ih memorisem i slozim po abecedi. Sve one divne trenutke, slatke pijavice, podsetnike, da vreme moze da stane ukoliko to zaista pozelimo. Zazmurite, preslozite ih, zapisite. To je ono sto vam niko ne moze oduzeti, ni svi zli Bilderberzi ovog svet. Ja zazmurila i poslala vam velikiiii poljubac…..”Vi prekrasni ljudi, sa vama mogu cjelu noć, ostati budan I sanjati ….”

A ***  Ajfelov toranj ( poljubac na istom ) Amor ( onaj sto te opali strelom ) ajmokac ( spremala ga Ljuba) angel
B ***  Brod u boci, Brač, bioskop, blog
V***   voleti, voleti,  voleti,  voleti…..Venecija
G***   grm, glista, globus, grad
D***   drum, dete, d-mol
Đ***   đinđuve, đevrek
E***   Etoal,  e, da ti kazem, eno ga
Ž***   žmuri, žamor, žar, žaoka, Žil i Džim
Z***   zagrljaj, Zoza, zvono, zvrk, zumbul
I***    imati tebe, imela, Izola,
J***    jao, joj, jastuk, jagnje
K***   Korcula, korak, kreni, krevet, knedle sa sljivama
L***   ludost, lampioni, let
LJ*** ljubim te, ljubis me, ljubav,
M***  Magrit, Maj, Maler ( Gustav ), more, Moskva
N***   negde ispod moje kože, nigdina, noć
NJ***njegova, njoj
O***   Ognjen, oblak, okulos
P***   Pol, pod lipom, ponos, paprika, parfem , prijatelj
R***   ruka, rame, radovanje, rasti, rumen
S***   skarletno, strast, staza, smokva
T***  tvoje, trenutak, trač, traka
Ć***  Ćeif, ćaknut, ćoškić
U*** u dvoje, uh, Umberto, Umbrija
F***  foaje, Fuko, frak, fly, film
H*** hoću, hotel, heroj
C***  cipela, citadela, crvena
Č***  čist, častan, časa, čizme, čembalo
DŽ***Džurban, dživ,dživ,
Š***   šal ( crveni ) , Šagal, štrudla, šapat

Žeđam, divna reč….

Ulepsao mi je dan.

MAGLA….

Magla, teska, bezobrazna, toliko, da ne dozvoljava ni prokleti prst da se vidi. A on mi treba veceras, onaj sto upozorava, sto preti, sto kaze stani, prikoci, uozbilji se, moze da kaze I pazi se, jesam ti rekla, uf, grrr….
Sve bi on to mogao, da nije te proklete magle.
I ko sad da sve to kaze ? Ko da prelomi preko usana? Ko da kaze, da su proklete perle, samo perle, versi varljivi, dvolicni, ko da osamari pa kaze izvini?
Da ga ko profil izrezem iz magle, da se promoli na tren, samo da ga vidi I da shvati, a znam da hoce.
Shvatice da zivot nije jebeni tango, nego obicna igra, puna prevrtljive strasti koja prestaje kad tamburasi ogladne. Shvatice da se saka ljubavi , ako nije prava, kad je stisnes, pretvara u pesak, zanos zaboravi, uzdah ohladi. Dzemper snova se lako opara, cim ga zakacis o prvi zbun.
Da joj pokazem prst I nateram da hoda bosa preko debla, rasirenih ruku, ne gledajuci u provaliju

„ Ajd, jos malo pa si presla, jos samo korak„.
Da se razderem da nepoznato I novo, nije uvek slatko, da beg prija, al na kratko, da decko koji obecava, u stvari zatrpava rupe sopstvene praznine.

Odoh po makaze, ko ce, ako necu ja!

PARIS FOREVER

Razmisljajuci, kako da pocnem ovaj post, setih se replike koju izgovara Debra Vinger u omiljenom filmu “ Caj u Sahari „, o sustinskoj razlici izmedju turiste i putnika. Putnik nema dom, sve svoje nosi sa sobom, ne zna gde ce se zaustaviti, putnik je profesija. Mozda pre stanje duha. Ja sam turista, radoznali, , naoruzan fotoaparatom i kamerom, uvek se vracam odakle krenem, postujem stereotipe, donekle, mada, nekad pozelim da sam putnik…U Parizu je nebitno da li ste jedno ili drugo. On vas prosto preplavi kao plima, obigrava oko vas poput vatrene zmije, dopusta da zalutate, i pritom vidite ono, sto niko pre vas nije. Za Pariz vam je potreban jos jedan par ociju, jos jedan par nogu.I ljubav. I tu je, Paris himself …

tamo neka bajka…

Da putevi zemlje Srbije, kriju skrivena blaga, uverila sam se pre par dana, putujuci ka Beogradu. Duz prasnjavog lokalnog puta, uredno poredjani kontemplirali su Bambi, Snezana sa svih sedam patuljaka, flamingosi, rode, lavovi, labudovi, zabe, gnomovi koji guraju bastenska kolica I jos gomila neidentifikovanih gipsanih prijatelja svake uzorne domacice, koja drzi do svog dvorista . Da interesovanje, za ovim, neki bi rekli, kic figurama, ne jenjava, videlo se I po gomili naroda koja je cekala da kupi iste . Dobar biznis, pogotovu u vreme gasterskih ferija. Iz aviona prepoznatljivi “nasi od preko” vesto su odabirali nove ljubimce, zamisljajuci ih u svojim uredjenim stranjskim bastama. Baste jesu stranjske al patuljci su vala nasi, made in Serbia. Odputovace uvijeni u novinski papir, u svoju novu domovini, ko Amelijin patuljak, I to bez vize, samo tako . Pruc u gepek I Evropo eve me. Ali necu sad o Evropi.
Reci ce neko, sta fali gipsanim figurama? Ma nista brate. Veselih boja, nasmejani, ne mozes da ih ne primetis. Jos ako uz to ide I fontana na slapove, od onog bem ga kako se zove supljikavog kamena, sa vestackim orhidejama I lijanama, svakakve vrste egzoticnog bilja, eto perfektne zelene kombinacije.
Savrseno, eklekticno uredjene okucnice, primetih I u jednoj raskosno opremljenoj vili. Tik uz nastresnicu uradjenu kao grcki Partenon, sepurila se instalacija od cetiri propeta lava, dva ogromaticna bela labuda I Indijankom koja umesto baklje, pridrzava lampion. Ma prava pracvcata Indijanka, sa sve kikama I resama. Ljudi moji, kakva mix nespojivih detalja. No, vlasnik je u to stucao verovatno prosecno putovanje do Bahama I nazad. Umetnost ili kiceroza, vrag ce ga znati.
Ono sto ja podrazumevam pod umetnoscu, srela sam malo kasnije, na ulicama Beograda. U Knezu, izlozba terakote. Videla sam sta bi zavrsilo u mom dvoristu, da ga imam . Ma zavrsilo bi i u devnom boravku da je na prodaju.
E sad, pitam se sta tedo u stvari da kazem ovim poredjenjem? Pa valjda da je Srbija zemlja razlicitosti. I to, ne samo onih po pitanju exterijera. Prosto mi se nekad cini, da postojimo „ mi „ i „ oni „. “ Oni “, ne kao ljudi koji gaje patuljke u dvoristu, mislim i meni se poneki dopadne, nego kao „ oni „ koji svoje skuceno znanje kompenzuju prostim formama zivota. Ima tu par paznje vrednih detalja, sve ostalo je primitivna masa, mali zamajac kolektivne svesti, koji misle kako drugi kaze, koji rade kako drugi kaze. I uvek im je neko drugi kriv, sto nisu skole zavrsili, sto su radnicke plate male, ma treba da budu ko i direktorske, normalno. Kriv im neko za ovo ili ono, pa od siline te krivice, posegnu za flajkom, il sakom, il ti otruju macku, ne svidja im se sto je crna, il te tuze, il mrze, il zavrse u „ onoj „ partiji.
Razmisljam stalno kako se boriti protiv takvih primeraka. Ne, boriti se ko Modesti Blejz, neko kao obican covek, koji take gaji u komsiluku. Ako su u vecini, kao sto je kod mene slucaj, pa valjda samo upornim cutanjem i ignorisanjem. To kazem ja koja bi im rado oci povadila, jer stvarno su mi nicim izazvano otrovali macku, sve im, da im sve. Svasta mi je padalo na pamet, moram da priznam. Svakakve Prle and Tihi metode, od paljenja zita i kombajna pa nadalje. Al naprasno svatih da ne vredi. Prosto spustati se na njine grane, ne lici mi brate. Zato, ja znam, da zaboravim da postoje, da ne obracam paznju na njih, ko na korov il boce sto rastu pored puta, koprivu ne pominjem ona zna da bude i lekovita . Eto, prosto cu cekati, da ova zemlja nekad dobije neke normalne zakone, da se sagradi jos neki zatvor, za te sto su „ oni „, da istrule u svojoj zlobi, sprce se od spiritusa i pomru ko da nisu ni ziveli.
Setih se usput, da smo videli „ neoklasicisticko groblje “, sa svim zaboravljenim antickim detaljima, a po groblju mesto cveca, patuljci i zabe, bogami i jedan flamingos se sepurio ko da prkosi gavranima. Ljudi, kakav smo mi nekrofilican narod, il je to neka visa matematike koju ja ne percipiram. Onu bastu, zamenio ovom. Ma, nek im bude imam ja stpljenja. A vi?

menjaj, menjaj, nece nista da ti fali…

Ako zelite da promenite samo frizuru ( muza , decu, posao, zemlju, planetu… ostavite za  kasnije ) evo prilike, da u fazonu “ obucite Cicu “ pronadjete, zeljenu frizijanu, bez gnjavaze, feminiziranog “ majstora „, bespotrebnog ispitivanja : „Pa kako su vasi,  kako mama , kako tata i ispijanja kafe tzv. cipirike ( ona tanka, providna, di zvinete ko crnacki znoj ) i ako vam se ne pije, al morate, da ne ispadnete glupi. Takodje cete  izbeci i ubitacno divljenje do imbecilnosti, : „E, ne da ti je lepooooo, majkeee miii “ , a u stvari, pravo s  vrata, trcite u kupatilce da sperete tone laka, pene i ko zna vec cega. Odete lepo na sajt Schwarzkoph-a, nadjete, frizure kroz vekove i voala.

MIRAKUL

http://www.youtube.com/watch?v=9lp0IWv8QZY&feature=related

Trudim se, da kad god mogu, gledam na stvari sto pozitivnije mogu. Ali ne uvek. Ljuti me ponekad bes koji me bezrazlozno obuzima. Bes na granici mizantropije. Bes, koji me tera da izbljujem sve vatre i otrovne strele, bes koji paralise, neprijatno slepilo pred lepotom koja me okruzuje. Veceras, uz kaficu i kokice Gospoja Shaputalica, ukazala mi je  tracak ciste uzvisenosti, ove predivne zene iz predgradja. Razoruzala me je potpuno. Nazovimo to cudom u koje treba verovati. Ne u brade i tronove, vec u lepotu ljudske duse, uzvisenos vere u opravdanost naseg postojanja, razoruzavajucu moc ljubavi, na koju tako cesto zaboravimo. Zato ovo veceras delim sa vama. Uzivajte.

KUJ KOGA ZA MOJ KUKURUZ…

U kakvom mi to svetu zivimo, saznas tek kad odes kod lekara, u porodiliste I u vojsku. U vojsci nisam bila, u porodilistu jedared, pijace izbegavam, gradilista takodje. Srecem taj prost narod, leti kad urinira u mom hodniku ili u basti, sretnem ih ponekad na autobuskoj stanici I megamarketu, u koji ulaze ko u ne daj boze neki hram, I ostavljaju obucu ispred da ne prljaju.

Znaju I telefon da koriste, nabadaju brojeve I sricu slova I naprasno su postali brizni I dusevni, posebice kad treba neko da se cinkari I oljaga. Da ne duljim dalje o filozofiji prostote, zazvoni meni telefon pre neko jutro, ja onako bunovna rekoh : “ Halo, izvolite“, kad tamo preko zice jedna humana i nadasve brizna, napacena dusa me obavestava, kako moj muz ima svalerku. Ma sta jednu . Otego se red do Jasickog puta. Idu i krivlju, jadne, da izvinete, prejebane. Cutim ja i slusam, kako se ta i ta razvodi zbog mog coveka, kako je on vozika sluzbenim kolima, kupuje poklone, otvara vrata, pridrzava kaput, kako je to vec gotova stvar, svi znaju sem mene. Radila je ona u toj firmu, pa slucajno ostala bez posla, i resila da me prosvetli svojom svetom tajnom. I kako taj moj muz, na koju se nameraci, ta mora da podlegne, pa posle kuka i sece vene, jerbo je on opsan igrac.

Mislim se majku mu pa ja zivim s Kazanovom. Sa onim ko u filmu. Da sam umrla, ne bih znala, da je topdzija sam taki i na glasu. Pitam je ja, jel tebi tetka zao sto i tebe ne opali, il zatajio pa si besna. Cuti ona, kaze cero, nije mene, ja sam postena zenska, porodicna. Pa rekoh i porodicne zene ponekad treba da rade „ one stvari“, tetka, ondak ti muz omanjuje, cim nemas druga posla nego da uznemiravas zenu od Kazanove. Ljuta ona, kao rekla je svoje, da ne bude posle da nije. Pocastih je ja onako domacinski, repertoarom ne pimerenim ovom blogu, verovatno se cesala celi dan, od Bubinih buva.

Pozvah Kazanovu pribrano, rekoh, jel pritezes neku ljubavi il mozes da pricas. On na sastanku, nista mu nije jasno, zbunjen, kao, pozvace me posle, jesam nesto pila il me boli glava, sta li mi je od ranog jutra. Otpusta radnike, gazda naredio, stigla SEKA i na njihov mali camac.

Elem, epilog ove jadne price je sledeci. Da je vozio , vozio je, ne jednu nego tri koleginice, stanuju u nasem pravcu. Igrao jednom na proslavi firme, jednoj pridrzao kaput, jednoj otvorio vrata, a jednu bogami i poljubio za 8.mart. Znam coveka, lepo vaspitan. Al u stocarskoj firmi, sta pobogu ima ko da ljubi zenu, da joj otvara vrata i da je poveze kad je kisa. Pa valjda samo onda kad je opaljuje u po bela dana, i to brzinski izmedju dva sastanka, i dva obilaska.

Svaka cast majstore. Posle se malo nervirao,popio jednu bonu, psovao, gledao liste koga je i zasto otpustao, kome se zamerio. Pa, verovatno mnogima. Slinavim sljakerima, plitkog mozga, njihovim slinavim zenama, briznim i dusevnim. A oni udaraju tamo, gde misle da ce te najvise zaboleti. Mene? Pa ja porasla ko kvasac, muz mi poznat, popularan medj zenskinjama ko Hajduk Veljko. Sto da se ljutim? Lep covek, ima za svi sto bi se reklo u nasem kraju. Kad ima za njih, bice i za mene.

Pa nek crknu dusmani.

lopatanje

Bruka i sramota, pao sneg u sred zime. Cudo nevidjeno. Mehanizacija radi ko luda, putari ne spavaju.

Narod na nogama, lopate poskupele, Hitna ne staje ko ladna Morava.

Ko da smo cekali samo da nas zdesi ovaj kijamet pa da postanemo slozni ko Snezanini patuljci. Mediji bruje, sneg ovde, pa ovde, pao cak i u prestonici, sve stalo, samo djaci pesaci sibaju jadni zeljni znanja, jer za njih je to normalna pojava.

 Koga vise briga i za SEKU (svetsku ekonomsku krizu ) za kretenski parlament i bolide koje lebom ranimo, da bi se tukli i nazivali kurvama i izdajicama. Koga je briga za strajkove i neuspele privatizacije, kad imamo temu, ko CNN 11.09.

Sneg. Beo je , prskav, vole ga deca, pokrije stroku i prljavstinu, al nekako opasan majku mu i podmukao. Mocan, toliko da cela nacija poludi. Samo da potraje sto duze, samo da narod kupuje drva i ugalj, i da cokce kako ovakav kijamet nije vidjen jos od 43′,  i opsade Staljingrada.

Neka nam ga vala, manje cemo da razmisljamo glavom a vise lopatama. Jer, kako stari kazu, lopata je iz raja izasla, il mozda nije. Ko to zna.

E ZIVOTE LUTALICO…

Zozi je resila, da ne bude vise glupa plavusa ( u stvari i nije plava, za ono drugo, pa sta reci )

Kome jos treba znanje, kad je klopa redovna, vrhunska, klonja deluxe, sa sve filterima, dve vijuge dosta, za jednu postenu macku.