Internal Flame

Lepo mi je sin predlagao da se zaposlim u Komunalnom preduzecu: ” Em bi imala vecu platu, em bi vise bila kuci “.Mozda i nije losa ideja. Stapce, bockam listice i sitni odpad, praznim kante, zvizducem, mozda uznapredujem do vozaca onog interplanetarnog, motornog cuda za usisavanje ulicne prasincine. Ovako, vilenim ko Leteci Holandjanim, od posla do kuce i nazad, social life velika O, sex life O too, spavnje O too. Zivci ko strune pregrizene, zeludac ko kofa puna kafe i duvana, ten katastrofa, beli dan ne videh.Vannastavne aktivnosti ukratko:
- Crko nam bojler, majstor napravio haos, Buba cistila i prala do 2h 30 min
- Majstor namestao kujnu u vise navrata, uglavnom nocu, opet Buba cistila i prala
- Vodoinstalater menjao bateriju, napravio poplavu, Buba ko upijac skupljala vodu.
- U sredu u 4h i 25 min ( ranom zorom ), Gosn Buba i ja skidali Sickovo mace s drveta, uz pomoz merdevina, poduhvat tezak, alpinisticki, al uspesmo.
- Cetvrtak: 5h 30 min ( opet rana zora ), Gosn Buba i ja pijemo kafu nebili se malko upoznali, tj prepoznali.
-Petak: Saputalica spravila pizzu, jeli oko ponoci, kupila sebi puder da zamaskiram podocnjake.
- Subota: Radni dan ko svaki drugi, ostavila podsetnik da pumparicom odstrelim bg reditelja, matorog jarca koji misli da se svet oko njega okrece. Citacete u novinama al u ponedeljak jer nedelja je okupirana, znate vec cime.
- Nedelja, Bladifakingddej, ima da se vozim na lakim drogama, ima da ujedem prvog na koga naidjem, ima da…..
- Next nedelja, odo u Komunalno da vidim jel otvoren konkurs za cistace. Primaju ovih dana, u okviru nekog humanitarnog programa, blago retardirane osobe. Ima da me prime izodma.
Eto.

Posetismo proteklog vikenda, grad na jugu Srbije, gde se odrzavao pionirski kosarkaski turnir, svih regiona napacene nam zemlje. Nas sin ljubimac ( upao u kazance sa carobnim napitkom ) izrastao je dobrano za svoj uzrast, primio se na basket, izabran je da predstavlja region centralne Srbije. Grad ko grad, oronuo, pohaban, sa vidljivim tragovima devize “ Sto juznije to tuznije “. Sala, tj. nazovi sala u kojoj se odigravao finalni mec, na sve lici, samo ne na prostor, za igranje poznate nam igre “ Ubaci loptu u kos “. Ok, kapiram, siromasna opstina, propala privreda, privatni sector ne sljaka. Skromno nema sta, al nema veze, vazan je duh, vazna je zelja za druzenjem, cista i neiskvarena klinacka ljubav prema sportu i zajednistvu.
Pre finala, na koje dodjosmo iz rodnog nam grada, da podrzimo naseg mladunca, polufinalni mec: Roditelji napaljeni, navijaju euforicno, poskakuju po prozuklim stolicama, drmaju kartonsku ogradu, bodre, znoje se. Kazem gosn. Bubi: “ Dal je bre moguce da se ovi ljudi ovoliko zare, pa ovo je samo igra, klinci se zabavljaju, sta se matorci pale ko da igraju Lejkersi, cccc…” Coktah tako i bogoradah, dok ne posedasmo mi na iste te prozukle stolice. Krene utakmica, nasi vode, mladunac skace ko federe da ima u nogama, ljubi ga majka, pa opet nasi vode, pa ovi njini izjednace i tako to do pred kraj. Da ne tupim mnogo, jerbo ce da strada, moj novi tft monitor, 20 sekundi pred kraj tekme, vodimo sa 5 koseva, krece agonija. Svira sudija ( gle cuda iz grada domacina ) nepostojeci faul, dva bacanja, pogode. Svira kao out, nema ni veze, poskakasmo sa stolicica, pala i pokoja gruba rec, al jos vodimo. 10 sec ne priznaje kos, faul u napadu, sutuacija se otrgla kontroli. Psujem ja ko madjarski kocijas, sa sve torbom u rukama i cvikama za sunce koje zaboravih da skinem jos od poluvremena. Naslucijete epilog. Domacin je pobedio, potpuno nezasluzeno, mi pokradeni, al debelo, deca ocajna, publika na ivici incidenta. Uhhh bre, srcka radi ko luda, pa zar se i ovde krade. Ponadah se u pedagoske kriterijume i ispravnost stave gomile prisutnih trenera: “ Vidi se iz aviona da je namestaljka “, al niko ni da bekne. Eskiviramo golubove koji ladno prolecu kroz salu, suplja na sve strane. Jeli ljudi i pili tri dana o trosku domacina, pa ko vele, nek pobede.
Lazu bre i kradu na izborima, po opstinskim upravama, lazu u kampanjama, lazu gde god se okrenes, al sto brate ovde. Ovde gde deca ulazu ono najcistije, u uzrastu neiskvarenom, zeljnom pobede, znanja, potvrde da se trud isplati.
Gosn Buba, cuti , pukce, zna. I sam se bavio kosarkom godinama. Ja ne izdrzah. Sklona povremeno ekcesnim situacijama, i prgava po vokaciji, sacekah smrada na izlazu i tek da mi dusi lakne, mile mu se majke: Priupitah ga za zdravlje junacko, i za kolko kila pecenja pogazi principe neutralnosti. Pa zar zbog njega da dete ucim da je krasti u ovoj prciji normalno, da je sport sarena laza, da pobedi onaj ko da vise. Mislim nisam mu rekla to tako fino i kulturno, vec osmisljenim repertoarom, sa upotrebom najrasprostranjenijeg glagola” bem ti “ i sve po spisku. Crveneo ko bulka, mucao ko tetka. Al takvi bez obraza, guraju dalje sa smeskom. Mladuncu objasnismo u stilu “ nije nam nista ”, da je to ipak sport, da se domacinu uvek progleda kroz prste, da je zivot ponekad nepravedan al je ipak zivot. Nismo ga ubedili.

Velicanstvena Greta, Van Morison, i od svega pomalo.

Pade mi na pamet, mislim danima mi pada na pamet, ovaj buduci miting, al ne na Uscu, nego onaj nas,blogerski, tamo u nekoj kafani na kraju grada 23.05.08. Kao picnemo se mi, posedamo u razne prevoze, malko neurozni, miting je bre to, nije sala, udjemo u kafance i sta onda. Dobar dan, dobar dan, ja sam Buba, ooooo drago mi je …

Ona mala plava tamo u cosku mora da je Magi, cekaj ona s naocarima, ma dal je Atajlo, eeee eno je Zih, , ko bese ona lepojka pored Magi, ma Lost je garant. Eno ga Deda, poznadoh  ga po slici, Makarone, haj, znam je po avataru, Kons, ma dal je onaj levo, a Punky, Afrodita, Sarica, Sanjalica, Charolija, Suske, Mahlat, Drnch, Aurora, Kuhinjica?  Elektru znam, cmok, cmok, mah mah, Orph i Zmaj, ovamo desno, pored prozora.

 Ma dal ce tako biti?

Kako cu bre sve da vas poznam?

A da izvezemo imenca na revere, ko nema rever moze i kragna il kravata. A znak raspoznavanja? Mogu da turim bubamaru u kosu, mislim snalicu, posto bubazlaju ne prave, kazu kao stetocina, pa kad vidite bubu,znajte ta sam. Za Zih cemo lako, Shaputalica nek drzi ruku na ustima kao sapuce ( bas bistro jel da ), ostali da smisle markiranje. Il da posedamo za sto gde je najveca guzva, pa ko na seansi alkosa: Haj, ja sam taj i taj, ja sam bloger.

Onda aplauz. Obavezno. Ko na godisnjici mature. A da nas Elektra proziva? Ma ne .

Prvo da sednemo. Dobro seli smo. Nemoj da bi se neko femkao. Bez ustezanja molim. Ajd ziveli, cin, cin. “ Ma ti si “!- “ Pa ja sam “, “ Ma ne mogu da verujem “- “ Jel ono…” – “ Ma jeste “. Sapke me gazi ispod stola: “ Ne bulji bre tako u narod, ne blamiraj me “. “ Ova sto pije tekili, Suske je nema greske ”. Cimam Sapketa i Zih. Pljeskaju me preko ruke. “ Ne pokazuj prstom, nije pristijno “.

Skoncetrisano ima sve da vas poznam. I da vam masem preko stola. I kao ja vas ne znam? Ma jel? Znam vas i mnogo mi drago. Majke mi. Al stvarno.

Haj, ja sam Buba i ja sam bloger.

 Blize se izbori. Fuj, fuj, fuj. Pometnja u redovima je ocigledna. Izlila se kanalizacija, smrdi brate na sve strane. Resih da rimejkujem post,  zbog svih onih umisljenih, nedodirljivih, nezamenjljivih gadova, koji haraju ovom nasom prcijom. Zbog svih onih koji koji u politici traze azil za svoje smesne zivote, zbog neostvarenih, sitnih, premazanih, drskih likova nase svakodnevice. I zbog drugarice Zice, naravno.

                                     ****************************

Drugovi, Prca i Trtomud ( konspirativna imena ) u ime druga Starog resise da obidju nasu malu granicnu postaju.  Nadamo se da rat nije zavrsen,  jer zasto bi “ drugovi  “ zapucali cak ovamo, u dolinu djurdjevka i svinjske masti da nam se licno obrate.
” Neprijatelj napada sa svih strana, znamo sta zeli,  jel` tako drugovi ”-rece Prca.
 Tisina.
” Ovih ce dana,  neprijateljska avijacija, bacati pakete aromaticnih kurtona. Bice to do sada najzesca ofanziva. Udruzenim snagama, nasi savenici i neprijatelji,  probace da uniste najsvetiju tekovinu nase borbe -JEBI KOGA STIGNES BEZ ZASTITE.  Moramo se odupreti drugovi, bice tesko znam, zna to i drug Stari . U ime dece i kopiladi, koje je teskom mukom zbupao u toku rata,  moli nas,  da se svim raspolozivim snagama,  suprostavimo kleriko-nacistickim nasrtajima pseudo- civilizacijskih elemenata”.
Tisina.
Cuje se samo tiho jecanje drugarice Zice,  cije dupe je odavno otislo na dobos i ciji se doprinos borbi nikada nije izistinski cenio.
Ni to sto je popunila kapacitete lokalnog zoo-vrta,  izrodivsi dva majmunceta, cetiri sove, maldunce lame, jednog zeca (muskog) i  potomka prerijskog jaka, i sasvim slucajno se nasadila, na jos od borbe ne ohladjeni masingever druga Milutina,  nije dovoljno da sacuva glavu. Sta onda da ocekuju drugi, manje vazni i produktivni?
Opet tisina, duboka,  zloslutna.
Zica i  jos dvojica nasumice odabranih jadnika, morace da se ilegalno ubace u neprijateljsku fabriku, i mimikrirani,  probaju da izbuse sto vise kurtona.
Kazna ili zlocin, ko ce to znati.
” Smrt Neprijatelju drugovi ”-rekose Prca i Trtomud i  sa golim dupetima jasuci na magarcima odose dalje.
Oprostismo se od saboraca, dadosmo im po koru bajate i ubudjale kore hrasta, da im se nadje.
” Zbogom oruzje ”-doviknu Zica .
 Zbogom revolucijo, dobar dan tugo.

Pedro, majstor prefinjenog kica, neutoljenih strasti, car svetog latino trojstva: alma, korason, dolor. Kopac tunela do centra duse, istinit, surov, gresan.
Kraljica meksickog etno zvuka Chavela Vargas, njegova muza i inspiracija. Dovoljno za definitivni uzitak.

E pa taj lik je kriv za sve. Majke mi. Ima covek farmu kokosaka, i sav je u”  jaja biznisu ”, cak mu i telefom kokodace.  Jes da je kolega, al malo seljacki tip, voli da je uvek prvi u svemu, nosi crne buvljacke cvike na opako,  ko onaj kobac iz ” Sofronija ”, i grdan misli da se jede sve sto leti. O svalerskim pokusajima da i ne pricam. Kuco, luce, lepotice sa sve cvikama, ma ajte molim vas. Ma sve to i nije tako vazno, dok jednog dana nije resio da unese razdor u nas mali kolektiv. To sto ponekad namerno pokvari nesto u sistemu, pogasi kvacice na montaznom kompu pa se ubijem trazeci kvar, pocupa kabl pa ne radi, ovo ili ono, ok, vec vidjeno, al da donese glupu igricu i instalira je na svim kompjuterima onako pokvareno, e to je vec zajeb.

 Tradicija igranja igrica, pocela je davnih 90- tih i to nezamenljivom “ SUPOM”, grubo je prekinuta ukazom tadasnjeg urednika, da koga uvati  taj leti. Tako se u zalosti oprostismo od zelenih polja, kamencica sto ti padaju na glavu , masnica koje skupljas i zlokobnih makaza koje te ubijaju na mestu. Sve do danas, evocirale su se uspomene na najzesce igrace i rezultate i kako nema take igrice kao sto Supa bese.

Sve dok, gore pomenuti kobac, ne  poseja seme razdora u vidu Moorhuhn- piladi u tri varijante: Zima ( meni omiljena ) Leto i Jesen. Prosto receno, kokoske lete, ti ih rokas, svaka varijanta ima svoje cake za provaljivanje i cilj je skupiti sto vise poena, tj. sto vise ubijenih kokosi, ponekog pauka, zabu, zeca, ili detlica. Super je igrica majke mi, onako za budale dusu dalo. Bijes po misu, juris levo desno, boris se s vremenom i nevidljivim neprijateljem.

 Evo primera-Zima: Vreme startuje, desna strana ekrana tri kamena, pow ( kad pogodis svo kamenje skriveno i vidljivo, mozes da oboris osmatracnicu, razbijes led, potopis camac i u rupu uguras deda mraza ) ubijas koke, pow, pow, pow, brzo levo, igras  XO sa krticom, donnosi 200 bodova, jos levo pobijes ostalo kamenje i koke, juris pahuljice koje ti donose extra- time ( kad ga se docepas na konju si ), ubijes zmirka u zbunju, desno pogodis mesec, popale se svetla u Gradu, rokas svetla i ako stignes na vreme nagradi te vatrometom i gomilom koka za odstrel. UFFF. Ukratko to je Moorhuhn. Bolje reci epidemija. Da neko ne pomisli da smo mi skupina lezilebovica i neradnika! Ma jok, posla koliko volis, vremena tek da se popije kafica i protegnu noge. No, niko vise ne pije kafu, makar ne u klubu. Svi jure rezultat, tajne provaljenih caka prenose se samo najmilijima i to plu-sapatom.  4 kompa na nas 10-oro, malo je brate uvek neko visi. Odlazu se prilozi za jos pet minuta. Osvrnes se, dobro je nema nikog, ajd jos jedna tura pucanja. S terena se brze vracaju nego sto odu. Ako ti se neko uvali na mesto, prvo lepim pokusas da mu objasnis da te ceka posao i da je dosta vise te zajebancije, imas srece ako ti poveruje. Sledeca je varijnta nalivanja. Kupis mu sok ( 2 litra obavezno ), duplu kafu, racunas za 10 minuta mora bre da mu se pripisa, u majku da se vrati. Kad otrci do toaleta, zasedas bez pardona. I tako to traje danima. Sefica rondja, mada zasedne i ona. Drekne ponekad :” Ljudi bre, gasite to pa da radimo “.

 Ok, vazi.

Nabijem ja brzopoteznih 2278 bodova, vec sam carica, bravo Bubo legendo, otkrijem par fazona sefici ko dobra stara dupeuvlaka ( salim se, sefica mi drugarica ) kad sujetni “ Kobac “, nespreman na zensku spretnost u ubijanju nije krenuo da steluje rezultat. Provalim da u raspakovanoj igrici u hajskoru upisuje bodove i poludim. Ne igra covek ,nego se upisuje na kvarnjaka. E kretenu kokosarski, sad ti bu Buba doakala. U vreme odlaganja emisije, zbog radi skupstinskog zasedanja, organizujem dvoboj “ Tacno u podne “ pred svedocima. Nece on ni za zivu glavu. Te kao dokazao se on, te pusti neka cifre govore, bla, bla, bla. Ja svoje odradih, on pobeze.

Jutros opet pijemo kafu. Skinusmo se sa jebenih kookosaka. Mir se vratio na nas mali camac. Kobac ne skida naocare, trpi stojicki zezanje ostalih.  Izlizale se pilajke, prosla nas epidemija. Variola Vera pod kontrolom. E, na sta ce sve ziv covek da se navuce. Pa na koku, naravno.

Neke stvari sebi ne oprastamo. Teske reci, beznacajne begove, kvazi treperenje. Letnje haljine previse otvorene, bose ogrubele tabane, i penjenje na barku,  hvatanje za neke nepoznate ruke koje znaju da te primaknu, odmah tu ispod kose u korenu kicme.

Neocekivanu stidljivost, crvenilo koje se ne raspoznaje u mraku, ruke visoko podignute iznad glave, dok te iste ruke klize po trbuhu, i necija drugacija kosa te zagolica. I potpuno bez razloga poljubac, lezanje na boku dok neko drugi dise, neocekivan razgovor bez pateticnih postapalica, voznja kolima ogoljenim okolisem, nepoznat ostri profil , ruka na butini.

Kafana na brdu, guster na zidu, bez obecanja, bez buducnosti, iseceno makazama,  prilepljeno.

Bez otkucavanja, brojanja, promicanja. Bez ljudi, samo naborana voda i ohladjena kafa.

Sve je u redu, tada i nikad vise. Sve je u redu. Zima na nekom drugom mestu, nesto kao motanje trake u nazad. Znam sta je najbolje za mene, znam sta je najbolje za njega. Mlataranje nogama u prazno, glupa posveta, poklonjena brutalnost.

Da mu trazim natrag, sve sto mi je uzeo? Ma neka je. Sve je ionako nistavno. Malo, prolazno, ograniceno.  Sve, sem gustera, vode, ohladjene kafe, ogrubelih tabana. Sve, sem njega.

Jedan od najvecih hepeninga u Srba, sem vec poznatih sakralnih i profanih praznika su Zadusnice. Dan kad mi pohodimo one nase mile i drage, one sto nisu tamo gde mi mislimo da su.

Zvrrrrrrr (telefon )

Mama:

“ Tata dolazi po tebe u 9 h, nemoj da kasnis, skuvaj kafu Ljuba bi volela da je doneses, ej kupi cvece “.

Zvrrrrrr ( opet telefon )

Mama:

“  Jesam ti rekla u 9. Ok, ne sizi, pa sta ako ti je danas slobodan dan, svi dolaze. Kupi cvece!

Zvrrrrrr

Tetka:

“ Ivce, jel te zvala majka? Dobro sine, slusaj ponela sam pitu, nemoj da doruckujes. Dobro, znam da ne doruckujes, al da znas sto je lepa. Kupi cvece.

AAAAAAAAA

Zvrrrrrrrr

Brat:

Kokosko, kupi cvece i za mene, dam ti pare. Ne tupi, nisi moj rob. Ajd,  vodim te na kafu posle.

Aaaaaaaa

Zvrrrr

Muz:

Slusaj, idi sa tvojima, ja ne stizem. Na sastanku sam. Kupi neki lep buket i svece. Koji ti je. Sizis od jutra.

Ma jel, ja sam na nogama od 7.

Ja:

“ Cvijece, cvijece, kup te cvijece. Prati zenu u crnini “. ( replika iz Valtera ).

Skuvah kafu za Ljubu i dedu, kupih CVECE. Ulice grada “ Cikaga” ko u doba egzodusa. Koplas. Svi bi da stignu sto pre da se mrtvi ne naljute. Tata pizdi, nema mesta za parkiranje. Kolone oznojenih faca, cimaju i vuku krosnje pune svakojakih pecenki. Prase, vuneno, pilici, cvarci, kiseli kupus ( pokojnik ga mnogo voleo ), kuvana jaja, przenice. Bem ti pagane. I ko ce to bre da jede na ledini?

Dodju, rasprostru bele salvete i navale. Malo kanda ostave na tanjiric i za one dole. Pojedu oni to nocu kad niko ne vidi.

Oko Ljubinog, Jevremovog, Mileninog i Vuletovog spomenika moji Amisi. Tata okadi spomenik, komunjarsko krilo se ne krsti, promumla po nesto i daj da se popije. Milo mi da ih vidim sve na gomili. Kde si, sta ima? Ne skidam naocare za sunce. Ko ce da se sminka ovako rano? Porodicno okupljanje na groblju. Malo nekrofilno, al takav smo mi narod. Oko nas se mezi, masti se brada, batak u levoj , sir u desnoj. Zagviruju naokolo, ko je sta doneo. Mi im verovatno delujemo ko nevidjeni licemeri. Samo kafa i kisela. Bem te kulturo.

Sutra sve to isto. Sastanak u 9. Moji Amisi i ja. Ne radujem se ovoga puta. Uz ono cetvoro, bice jos jedan. Jedan od  Amisa. Srecan put, dragi nas. Vidimo se sledece godine. Uz kafu i kiselu.

I posle kazu da treba odmoriti od blogova, interneta, sajber cakulanja. Ma koji crni odmor. Uz sta se odmarati? Uz ovo ludilo, bolje reci crnilo povampirene Slobine ideologije. Opet mase, opet parole. Opet krezubi likovi iz predgradja koji ne znaju ni sopstvenu istoriju, o likovima iz te istorije i da ne govorimo.

 Busanje u grudi junacke, kao neka probudjena nacionalna svest, pa kao sad svi shvataju o cemu se tu zapravo radi, pa super ufurani u topli zagrljaj kolektivne svesti, izedose ostatke susenog mesa i mnogooo dobar kiselii kupus, sa piletom u novini krenuse u taj Beograd.

Postujem ja neciju tugu za rodnom grudom. Postujem i pravo na sopstveno misljenje. Pitam se u stvari, a vec znam odgovor da ga nemaju, da im je lepo u masi, da vole da uzvikuju parole koje su drugi smislili. Vole i da potpale, razbiju, ukradu, vole jer to je tako cool, tako u duhuuuuuu necega.

 A svi oni nedodirljivi,  koji su im se obracali sa bine, dostojanstveno su iskoristili visevekovno pravo srpskih lidera da manipulisu jakim recima, da zarad pokoje mrvice vlast mlate rukama i pustaju glas na ustalasanu masu.

 Velicanstveno, dostojanstveno u duhu srpske pravoslavne vere obratio im se i nas vrli redatelj.Masne, nehajne umetnicke poze, ostrascen na Evropu i svet, isti onaj koji ga je proslavio i doneo mu milione. Setao se po crvenim tepisima belosvetskih festivala sireci istinu o Romima kao da samo oni zive u ovoj zemlji. Ko da smo svi prljavi, musavi i nesrecni ali dostojanstveni. Iz svog skromnog drvenog grada, gde kao duhovi hodaju velikani poput prevazidjenog Cea, pusi Kastrove Kohibe, obozava komunizam u svoj svojoj izvornosti. Obozava ga kapitalistickom lovom, letecim ribama i ocvalim holivudskimm divama, obozava ga preobracen i osvescen. Gosn redatelju, drzite se vi vasih macaka i vesala, manite se politikanstva.

Srbija je ponovo na dnu. Ponovo mulja po mracnim muljevitim virovima, koprca se u akvarijumu sa ajkulama. Cak je i gospoja cuvena, Radmila Milentijevic, redovni profesor na NY Univerzitetu podrzala gestove iritirane omladine na CNN-u. Ta zla baba Slobine ere, zivi i radi u toj prljavoj  Ameriki, bole je za njenu Azanju, sa distance ona opravdava bes i ludilo.

Pogasih sve kanale, pocupah antenu da ne gledam ovu bruku i sedoh ponovo za kompjuter da u irealnom svetu pronadjem realnost.