Internal Flame

Sto volim, kad me pozovu u nedelju uvece na posao. Seljacka varijanta. Prepodne u pidzama fazonu odgledah tenis, prekratih noktice bez grickalice od nervoze, poradih tu i tamo, po stanu koji podseca na Bejrut iz najboljih ratnih godina, nahranih macke a bogami i ukucane i dok se okrenes 21 ura.

A onda jedan poziv menja sve. Teskom mukom izmileh iz omiljene mi pidzame sa deda mrazicima, pa pravo na najdosadniju nedeljnu kisu. #%$#%&%^&*….Strogo cuvana, vrata medijske kuce, normalno zakljucana. Zavukoh ruku u sport Bili torbetinu i kao po obicaju isti je negde na dnu bunara. Istresos besno sadrzaj na obliznju klupu, retki prolaznici uglavnom hormonalci iz obliznje diskoteke me zagledaju ko pomahnitalu tetku.

 ”Gledaj lafcino vidis ga…”Nije Valter al kljuc konacno jeste.

Penjem se mracnim stepenistem na vrh medijske kule, onako mokra i slinava.

Nigde nikog.

Huuuu, huuu… Odzvanja hodnikom  u onoj mracnjaji, usi mi se izduzile, srce lupa ko ludo. Ma znam da je golub, jeb** ti, pernatog idiota, znam al srce mi u petama. Zazdih uz strminu ko Karl Luis i na poslednjem se sapletoh u svoj svojoj lepoti.#$%$&&/”!$%

 Ooooo, kliznuh niz uglacani pod, stvari se razletele po tmini, zveckaju vitamini, mobilni ljubimac, novi clarinsov puder, kljecevi od ludnice i ostale sitnice.

 Skupljaj smotuso, skupljaj, psujem sebi u bradu, samo da se docepam milog mi radnog mesta! Dokotrljam se do masine, uvalim u fotelju, kad tamo Sv. Sava. Frka, frka, lepi, prilepi, odseci, dodaj.

 E, Savo sta ti ucinih, te me tako smandrlja niz basamake. Mozda je nacuo, objasnjenje sinu da ne uzima za ozbiljno sve sto cuje po priredbama i literaturi.

Glumio mucenik danas Prosvetitelja, al mu nista nije jasno: Kako je to Srbima isterao mrak, pa im doneo prozore, pa je ovo, pa je ono…?

“Ma”- kazem”Sava je bio, covek od krvi i mesa, pametan doduse, sto je u Srba tad bila retkost. Pobegao na Hilandar zbog bratove zene, od raspusnog zivota, i strogog oca”. I svasta, nesto, napricah jos o liku, na ciju senku ne sme da se stane. I da mozda nije voleo samo zene?

Cuo je sigurna sam!

 Oduzih mu se pristojnom pricom o tamo nekima, koji samo na njegov dan rese da budu humani i dobrodasni, djuskaju na dzez i rok, maste bradu kanapeima, i pricaju isprazne price.

 Dodjos samlevena u svoj Bejrut, zapalih cigaru, navukoh pidzamui resih da mu se izvinim, ne zbog tracarenja o biografiji, nego zbog onog tuznog skupa, sto ga u nebo ponovo uzdize, mlati o kojecemu, prosipa pice po koncertnom klaviru, i kradomice drpa za guzu svalerku u crnom tilu i cipki.

Izvini Savo!

Ponekad, se pitam, kako firma u kojoj radim vec nije totalno propala?
Ljulja se ovaj Titanik, ljulja al `nikako da potone.
Kao prvo, previse je putnika. Gomila njih, seta palubom, prepunih dzepova ukradenog escajga, onih malih slatkih sapuncica, a bogme viri i poneki taolet papir. Znaci vole da drpisu.
Ne prezaju, da te kao slucajno izlaktaju, i gurnu preko ograde u ladno more jer si mozda pametan, mozda lep a mozda im se prosto ne svidja tvoja frizura.
Gornja paluba, prepuna je ocvalih, ne j****** dama, koje svoje neznanje kompenzuju nadrkanim stavom i adekvatnom garderobom (obozavaju rupicasti hekleraj, za gornje odevne predmete) koju po pravilu iskamce od takodje ocvalih , zadriglih, bivsih frajera, koji kao nekom sefuju. Kome, ni sami vise ne znaju?
I tako dok mazu noktice, pomno zamazuju usne karminom ( uvek za dva broja preko) ne retko i strikaju, GLAVNI DASA pomno ih prati, u nedoumici koja bi pala jos jedared, al nije to to. Dovesce on nove. I dovede ih. On, onako znojav, i sirov ne folira se mnogo: OS`- NES`. Poneka i pobegne, glavom bez obzira. Ostale uglavnom pristanu. I kao rade, pa grese, pa brukaju profesiju, pa se uclane u STRANKU, pa su kao nedodirljive za nas, sirote miseve, ali, nocu onako same i razmazane sminke, ne mogu a da se ne zapitaju, VREDI LI SVE TO.
I tako se nas mali camac ljulja, potresaju ga oluje i povetarci, menjaju se kapetani. Cujem, uskoro dolazi NOVI. Koji po redu? Za mog radnog veka, cek da prebrojim: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, masala!
Malo ce oni s desna da se nagnu..oppp opppp…..malo ce ovi s leva da se zaljuljaju oppp oppppp.
A mi u sredini, metlu u ruke i cetku, pa nastavi s radom. Mi smo uvek tu. Nismo kapetani ni nacifrane tetke. Nismo u partiji. Mi kao znamo svoj posao i ribamo, ribamooo, sve do penzije.

Nova godina, dan kao i svaki drugi. Fiktivno obelezen, taj 31.12 kao poseban, kao neki neuobicajeni 24- casovni vremenski period, u toku kojeg nam se cuda dese, neko nas raspolozenje napadne, pa nam kao mnogo lepo. A u stvari, treba da budemo svesni da je jedna godina prosla. Strovalila se nizbrdo, da ne poverujes kako brzo, proletela. Mi godinu dana stariji. Sve iz pocetka. Cekas da prodje zima, pa kad ce prolece, e leto, pa sto brzo prodje, ma kad opet zima… I tako! Ni rodjendanu se bas nesto vise ne radujem. Da se radujem sto sam matorija, il` zrelija mozda? Ma ajte molim vas. Kad bi se svi pravili ludi, na primer: Donesu poklone, pocaste se, ne vuku te za usi nasilnicki i ne pominju taj DAN, ma i proslo bi nekako. Ionako posle slinim, otvaram poklone, pojedem sve cokoladne bombone, uvati me neka “desperija”, zavucem se pod cebe i prespavam. Sve te “izvikane dane” rado menjam za one anonimne, tek rodjene, nicim izazvane.I 31.12 eto menjam za neki nenadrndani 04.01, menjam ga odmah, jer je sramezljivo skuvao vino, zacinio ga karanfilcicem, zaledio jezero, izbacio sunce na 12, doveo prijatelje na kafu. I 04.06 menjam odmah za neki 13.08 koji se rasplinuo pod teretom mediteranske lepote i 300- godisnjeg malinjaka, izuo sandale, svukao kosulju i nasmejao jednog, pravog, pravcatog magarca.Sedim i cekam sve one nadolazece, nepredvidive i neplanirane datume, one bez kukuca i boje slova, obicne, povucene a ipak obecavajuce.