Internal Flame

Jedan od najvecih hepeninga u Srba, sem vec poznatih sakralnih i profanih praznika su Zadusnice. Dan kad mi pohodimo one nase mile i drage, one sto nisu tamo gde mi mislimo da su.

Zvrrrrrrr (telefon )

Mama:

“ Tata dolazi po tebe u 9 h, nemoj da kasnis, skuvaj kafu Ljuba bi volela da je doneses, ej kupi cvece “.

Zvrrrrrr ( opet telefon )

Mama:

“  Jesam ti rekla u 9. Ok, ne sizi, pa sta ako ti je danas slobodan dan, svi dolaze. Kupi cvece!

Zvrrrrrr

Tetka:

“ Ivce, jel te zvala majka? Dobro sine, slusaj ponela sam pitu, nemoj da doruckujes. Dobro, znam da ne doruckujes, al da znas sto je lepa. Kupi cvece.

AAAAAAAAA

Zvrrrrrrrr

Brat:

Kokosko, kupi cvece i za mene, dam ti pare. Ne tupi, nisi moj rob. Ajd,  vodim te na kafu posle.

Aaaaaaaa

Zvrrrr

Muz:

Slusaj, idi sa tvojima, ja ne stizem. Na sastanku sam. Kupi neki lep buket i svece. Koji ti je. Sizis od jutra.

Ma jel, ja sam na nogama od 7.

Ja:

“ Cvijece, cvijece, kup te cvijece. Prati zenu u crnini “. ( replika iz Valtera ).

Skuvah kafu za Ljubu i dedu, kupih CVECE. Ulice grada “ Cikaga” ko u doba egzodusa. Koplas. Svi bi da stignu sto pre da se mrtvi ne naljute. Tata pizdi, nema mesta za parkiranje. Kolone oznojenih faca, cimaju i vuku krosnje pune svakojakih pecenki. Prase, vuneno, pilici, cvarci, kiseli kupus ( pokojnik ga mnogo voleo ), kuvana jaja, przenice. Bem ti pagane. I ko ce to bre da jede na ledini?

Dodju, rasprostru bele salvete i navale. Malo kanda ostave na tanjiric i za one dole. Pojedu oni to nocu kad niko ne vidi.

Oko Ljubinog, Jevremovog, Mileninog i Vuletovog spomenika moji Amisi. Tata okadi spomenik, komunjarsko krilo se ne krsti, promumla po nesto i daj da se popije. Milo mi da ih vidim sve na gomili. Kde si, sta ima? Ne skidam naocare za sunce. Ko ce da se sminka ovako rano? Porodicno okupljanje na groblju. Malo nekrofilno, al takav smo mi narod. Oko nas se mezi, masti se brada, batak u levoj , sir u desnoj. Zagviruju naokolo, ko je sta doneo. Mi im verovatno delujemo ko nevidjeni licemeri. Samo kafa i kisela. Bem te kulturo.

Sutra sve to isto. Sastanak u 9. Moji Amisi i ja. Ne radujem se ovoga puta. Uz ono cetvoro, bice jos jedan. Jedan od  Amisa. Srecan put, dragi nas. Vidimo se sledece godine. Uz kafu i kiselu.

I posle kazu da treba odmoriti od blogova, interneta, sajber cakulanja. Ma koji crni odmor. Uz sta se odmarati? Uz ovo ludilo, bolje reci crnilo povampirene Slobine ideologije. Opet mase, opet parole. Opet krezubi likovi iz predgradja koji ne znaju ni sopstvenu istoriju, o likovima iz te istorije i da ne govorimo.

 Busanje u grudi junacke, kao neka probudjena nacionalna svest, pa kao sad svi shvataju o cemu se tu zapravo radi, pa super ufurani u topli zagrljaj kolektivne svesti, izedose ostatke susenog mesa i mnogooo dobar kiselii kupus, sa piletom u novini krenuse u taj Beograd.

Postujem ja neciju tugu za rodnom grudom. Postujem i pravo na sopstveno misljenje. Pitam se u stvari, a vec znam odgovor da ga nemaju, da im je lepo u masi, da vole da uzvikuju parole koje su drugi smislili. Vole i da potpale, razbiju, ukradu, vole jer to je tako cool, tako u duhuuuuuu necega.

 A svi oni nedodirljivi,  koji su im se obracali sa bine, dostojanstveno su iskoristili visevekovno pravo srpskih lidera da manipulisu jakim recima, da zarad pokoje mrvice vlast mlate rukama i pustaju glas na ustalasanu masu.

 Velicanstveno, dostojanstveno u duhu srpske pravoslavne vere obratio im se i nas vrli redatelj.Masne, nehajne umetnicke poze, ostrascen na Evropu i svet, isti onaj koji ga je proslavio i doneo mu milione. Setao se po crvenim tepisima belosvetskih festivala sireci istinu o Romima kao da samo oni zive u ovoj zemlji. Ko da smo svi prljavi, musavi i nesrecni ali dostojanstveni. Iz svog skromnog drvenog grada, gde kao duhovi hodaju velikani poput prevazidjenog Cea, pusi Kastrove Kohibe, obozava komunizam u svoj svojoj izvornosti. Obozava ga kapitalistickom lovom, letecim ribama i ocvalim holivudskimm divama, obozava ga preobracen i osvescen. Gosn redatelju, drzite se vi vasih macaka i vesala, manite se politikanstva.

Srbija je ponovo na dnu. Ponovo mulja po mracnim muljevitim virovima, koprca se u akvarijumu sa ajkulama. Cak je i gospoja cuvena, Radmila Milentijevic, redovni profesor na NY Univerzitetu podrzala gestove iritirane omladine na CNN-u. Ta zla baba Slobine ere, zivi i radi u toj prljavoj  Ameriki, bole je za njenu Azanju, sa distance ona opravdava bes i ludilo.

Pogasih sve kanale, pocupah antenu da ne gledam ovu bruku i sedoh ponovo za kompjuter da u irealnom svetu pronadjem realnost.

Ponekad pomislim, da zivot treba ziveti odnatraske. Rodimo se kao stari, naborani, nemocni, svakim novim danom postajali bi mladji, pokretniji i svesni da vreme koje nam predstoji  ne trosimo uludo. Zamisli lepotu ,da svako novo jutro, ostajes bez jedne bore ili pege na rukama, da zubi krenu ponovo da ti rastu, telo se zateze a misli bistre.

Zavrsili bi ciklus kao nepodeljena i neoplodjena jajna celija. Nema fiktivne smrti, samo puko nestajanje, nema sahrane ni parade.

Da je smrt siguran biznis, shvatili su na vreme Topalovici i kao izum 20 veka, predocili prostom i neobrazovanom pucanstvu, krematorijum. Furunu, u kojoj ocas posla sagoris ko u devetom krugu pakla, brzo i efikasno odstranjivanje ljusture, nepotrebe misicno –kostane mase, nase licne i personalne cuvarduse.

Stojeci smrznutih nogu, sa osecajem krajnje nelagode, u sali za kremaciju beogradskog Novog groblja, zelenoj, ledenoj hali ispunjenoj tonovima, najtugaljivijih posmrtnih marseva, zveram po tavanici  ispunjenoj sumnjivim zagrobnim sadrzajem. Petoro ljudi, jedan sanduk, jedan venac. Nema tuge ni nelagode, samo zelja da se stvar obavi sto pre. Teska skarletna zavesa,  plasticni aranzmani u alabasterskim vazama, necujno spustanje kovcega, sklapanje mermerne ploce i kraj. 

Razilazimo se bez utesnih reci, samo stisak ruke i klimanje glave u stilu: Bolje i tako, nego da se mucila, umreti u snu danas je beneficija, 85 i nije tako lose…

A da je ipak bilo drugacije? 

Pocela bi zivot lezeci nepokretna. Svakim danom, osecala bi se bolje. Posle godine tavorenja, ustala bi iz kreveta. Vratila se na posao.Ocajavala zbog promasenog vaspitanja, razmazene i otkacene kceri.  Porodila bi se, pre nego bi bila trudna. 6 golootockih meseci proslo bi brze, jer bi znala da se udaje za ljubav iz rata. Prosla bi horor Kozare i Neretve, odlazak u partizane sa 16. Povratak u Sinj, tople veceri na rivi, caskanje u splitskim poslasticarama, medicinsku skolu, odlazak na selo, prve korake, pelene, kolevku…

Ali nije.

Umesto pocetka, kraj. 

Umesto neoplodjene jajne celije, furuna.

Ko zna, mozda je i furuna pocetak necega.

” U stvari, gledam sve ovo, ma i nije tako lose ispalo “- konstatuje on. “Nije lose ispalo. Sta bre lose, ovo je maximum od maximuma, dragi moj nadrkani direktore”. Doslo mi da ga momentalno odrobijam, da od njega napravim novog Sv. Sebastijana ( to je onaj cika iz srednjeg veka, sto su ga strelama izbusili ko repu ) da ga upalim, seckam komad po komad.

Na pocetku behu, babine cvetne tapete, ko da se prepases deteline, pa ti pripadne muka. Rekoh, vreme da ih promenimo. On ce, ma sta im fali, vesele su.

Posle je bila, takodje babina, kujna iz 1943, sporet na umoru, frizider iz veselih 50-tih, masina ko ” miletov kombajn” . Ma sto da menjamo, radi.

E, onda je na red dosla kombinovana soba, dizajnerski krik tadzikistanske princeze iz 32 god. Ma funkcionalna je, kupis lepe prekrivace i gotovo.

Kupatilo? Poezija u belom. Lavabo ko pojilo za rage. Pruza trenutni ugodjaj, ko infektivno odeljenje. Pa dobro, videcemo.

O propratnim sadrzajima, ne vredi trositi reci: odbaceni kancelarijski namestaj, radni sto iz ranega detinjstva, ocigledno nesrecnog, hoklice, kafe stocici i gobleni.

A onda je Rambo Buba resila da okrene stvar u svoju korist.

Hvala drugovima Romovima, nasim vrednim mravima. ” Opravljamo kisobraneeee, skupljamo stare stvari, sporeti, bela tehnika…Opravljamooooo…” Fijuuu, zviznem ja, utovaraj majstore. Ode Ljubina kuhinja i kombinovana soba, raritetna i upotrebljiva, skoro pa nova bela tehnika, propratni sadrzaju. Za kintu odem i kupim farbu, novi supersonicni  ” jarac ” za krecenje, zapalim cigaru, prekrstim noge i cekam gosn. muza, po vokaciji direktora u jakoj firmi, dipl. ing. mrrr. prrr. opste priznatog i sposobnog da od konzerve napravi most pontonac, ali ne u svojoj kuci.

Pici Hendl, ogulih tapete, detelinaste do pola, onako tek radi ugodjaja. Turim jos i prazan kofer pored vrata i cekam.

” Jel smo ovo odneli namestaj na hemijsko”- pita s vrata?

“Ahaaaa”.

“I sta sad”.

“Ne znam. Ti si odgovorno lice, velim i pokazujem na kofer”.

“Dobro, samo mogla si da mi kazes da ti nesto smeta u gajbi, mislim da ti pripomognem “.

Mudro cutim, jer ako mu reknem sto mu imam reci, nece na dobro izaci.

Vidi i sam.

“Mile, trebaju mi za sutra tri radnika, dva molera i jedan keramicar. Ma ova moja, poludela bre oce da preore stan. Dobro moze”. Poslo Mile radnike. Ja se privremeno iselila kod mame, da se ne nagutam prasine, rece i da ne kidisem na jadnike. Da ne brinem i da ce sve da bude kao sto sam htela.

I bilo je. Sem sto su bolidi, ispustili macolu i razlupali kadu, pokrivili tus bateriju, iskrivili fuge, dobili ukor pred iskljucenje od dise. “I sad zbog tebe moram da se ganjam sa ovim kretenima ko da mi ih nije dosta na poslu”, vristi on i pukce, cutim i pusim, razgledam moje renovirano carstvo.

Poslao Mile i dva mucenika da doteraju novu tehniku i astal i fensi stolice, kuhinju, masinu za sudove i svasta  nesto.

Srecom da je Ljuba otisla na onaj svet, da ne gleda srnavljenje antiknog joj doma.

Ovijeh dana, stvorise se uslovi za ponovno izivljavanje nad prostorom.

I dosao cika Sale majstor, premeravao, premeravao, crtao, uklapao.

” E mislim da je to definitivno neizvodljivo. E pretera ga stvarno. I stvarno mislis da ce to da stane u ovaj cosak. Ma ajde. E jebiga, dokle cu da radim sa amaterima. De su ti bre bile oci kad si premeravala onaj sto za komp, to ko za strumfove. Nova garnitura ( Simpo-sezona 2015 )  samo u cosak, nikako na sredinu sobe. To, nema sanse….Ma kakvi…I tu da mi stane sto….Ovo da ide ovako, ccccc….”

Mislim u sebi, rondjaj, bice po mom pa makar se prevrnuo.

Vredelo je zivaca, moze da potvrdi i gospoja Saleta majstora. Kaze, eliminisi intrudera, pa da zavrsavamo.

Sedimo, u mom dizajnerskom cedu, on kaze i nije tako lose. Ma super je batice, super i popustim lanac, da direktor moze da se naspava za sutrasnje nove radne pobede.

Drmnula me ovih dana, neka fibra, dal zbog umora na poslu, mentalnog naprezanja pri redekoraciji skromnog mi doma, u svakom slucaju zavrsih u postelji. Mrtva tisina u stanu, svi moguci daljinci na dohvat ruke, vitamini, mamina supa, modni magazin za opustanje ganglija. Ma spavaj bre zeno, odmori se, kad vec imas sansu. Pokrih se preko glave, ususkah se i odplovih.

 Kad eto njih. Zaobilazili me godinama, iz snova izbivali, pustili me da danem malo od interplanetarnih mastanja. Fibra ih prizvala. Ukotvio se svetleci brod nad mojom glavom, ogroman, nesaglediv, milioni lampica svickaju, cika “Beli”( prozvah ga tako u ocaju ) stoji, gleda i ne progovara. Da se osmelim da udjem ovoga puta? Bezi, zenska glavo, mislim u sebi, samo ti jos Marsovci trebaju. Kao da te nisu dovoljno kinjili svojom tisinom svih ovih godina. Al dzaba, noge ko od olova, ni makac. Stojim i cekam, Beli mudruje, panican strah me savladava. Bih da mu kazem da ode, al glasa nemam. U neko doba, majstor vanzemaljski ( videci da od ove skvo vajde nema ) podpali masinu, zaurla zelenjak, prasina na sve strane, ja i dalje stojim ko klisura . Odose. Popenje se do stratosvfere i explodira u najzloslutnijem mogucem vatrometu crvenih svetlecih biceva. Trcim preko nekog ebenog polja. Nigde nikog. Dusa mi u nosu, ka u u losem hororu padam u neki ponor pravo na grbinu. Kad na nebu, cika Beli i rodjak mu u beloj haljini sa kapuljacom, razvukli svoja ozbiljna lica na citavu sirinu neba. U stvari neba i nema, samo ta dva lika i trceca reklama u dnu njihovih poprsja sa porukom na marsovskom jeziku. I kao poznat mi dijalekat i malo mi lakse jer pise da dolaze u miru i da se ne plasim. I kazu jos da ce upravo da se spoje nase dve planete i da ce most da se otvori. Ljudi, trip za nikom pozeleti. Ogromna, ali ogromna crvena planeta ide ka meni. Sve je blize i blize. Puzim unatraske, guleci laktove. Gde bre da pobegnem, kad su resili da se integrisemo. Unija Zemlje i marsovske zapizdine. Od Brusa Vilisi ni traga, planeta se primice. I stvarno, ogroman providni most, pluta ka meni. Divan je da ne gresim dusu, to je jedino lepo u ovom snu. Zagazim na ivicu, ispod mene crnilo, planeta se umirila. Opet Beli , ozgo nesto mumla i pise .

Srecom tu se negde uvek probudim, kao po komandi. Bem ti Marsijanere, napadaju kad je coveku najteze. Nekad mi dodje tanka ta linija sna i jave i nikako da razlucim dal me vrbuju il zezaju. Kako god bilo, ostacu budna makar dva dana dok ova konfuzija ne ispari. Za svaki slucaj popih dva brufena da oteram fibru. Ma ona je kriva za sve.