tamo neka bajka…

Da putevi zemlje Srbije, kriju skrivena blaga, uverila sam se pre par dana, putujuci ka Beogradu. Duz prasnjavog lokalnog puta, uredno poredjani kontemplirali su Bambi, Snezana sa svih sedam patuljaka, flamingosi, rode, lavovi, labudovi, zabe, gnomovi koji guraju bastenska kolica I jos gomila neidentifikovanih gipsanih prijatelja svake uzorne domacice, koja drzi do svog dvorista . Da interesovanje, za ovim, neki bi rekli, kic figurama, ne jenjava, videlo se I po gomili naroda koja je cekala da kupi iste . Dobar biznis, pogotovu u vreme gasterskih ferija. Iz aviona prepoznatljivi “nasi od preko” vesto su odabirali nove ljubimce, zamisljajuci ih u svojim uredjenim stranjskim bastama. Baste jesu stranjske al patuljci su vala nasi, made in Serbia. Odputovace uvijeni u novinski papir, u svoju novu domovini, ko Amelijin patuljak, I to bez vize, samo tako . Pruc u gepek I Evropo eve me. Ali necu sad o Evropi.
Reci ce neko, sta fali gipsanim figurama? Ma nista brate. Veselih boja, nasmejani, ne mozes da ih ne primetis. Jos ako uz to ide I fontana na slapove, od onog bem ga kako se zove supljikavog kamena, sa vestackim orhidejama I lijanama, svakakve vrste egzoticnog bilja, eto perfektne zelene kombinacije.
Savrseno, eklekticno uredjene okucnice, primetih I u jednoj raskosno opremljenoj vili. Tik uz nastresnicu uradjenu kao grcki Partenon, sepurila se instalacija od cetiri propeta lava, dva ogromaticna bela labuda I Indijankom koja umesto baklje, pridrzava lampion. Ma prava pracvcata Indijanka, sa sve kikama I resama. Ljudi moji, kakva mix nespojivih detalja. No, vlasnik je u to stucao verovatno prosecno putovanje do Bahama I nazad. Umetnost ili kiceroza, vrag ce ga znati.
Ono sto ja podrazumevam pod umetnoscu, srela sam malo kasnije, na ulicama Beograda. U Knezu, izlozba terakote. Videla sam sta bi zavrsilo u mom dvoristu, da ga imam . Ma zavrsilo bi i u devnom boravku da je na prodaju.
E sad, pitam se sta tedo u stvari da kazem ovim poredjenjem? Pa valjda da je Srbija zemlja razlicitosti. I to, ne samo onih po pitanju exterijera. Prosto mi se nekad cini, da postojimo „ mi „ i „ oni „. “ Oni “, ne kao ljudi koji gaje patuljke u dvoristu, mislim i meni se poneki dopadne, nego kao „ oni „ koji svoje skuceno znanje kompenzuju prostim formama zivota. Ima tu par paznje vrednih detalja, sve ostalo je primitivna masa, mali zamajac kolektivne svesti, koji misle kako drugi kaze, koji rade kako drugi kaze. I uvek im je neko drugi kriv, sto nisu skole zavrsili, sto su radnicke plate male, ma treba da budu ko i direktorske, normalno. Kriv im neko za ovo ili ono, pa od siline te krivice, posegnu za flajkom, il sakom, il ti otruju macku, ne svidja im se sto je crna, il te tuze, il mrze, il zavrse u „ onoj „ partiji.
Razmisljam stalno kako se boriti protiv takvih primeraka. Ne, boriti se ko Modesti Blejz, neko kao obican covek, koji take gaji u komsiluku. Ako su u vecini, kao sto je kod mene slucaj, pa valjda samo upornim cutanjem i ignorisanjem. To kazem ja koja bi im rado oci povadila, jer stvarno su mi nicim izazvano otrovali macku, sve im, da im sve. Svasta mi je padalo na pamet, moram da priznam. Svakakve Prle and Tihi metode, od paljenja zita i kombajna pa nadalje. Al naprasno svatih da ne vredi. Prosto spustati se na njine grane, ne lici mi brate. Zato, ja znam, da zaboravim da postoje, da ne obracam paznju na njih, ko na korov il boce sto rastu pored puta, koprivu ne pominjem ona zna da bude i lekovita . Eto, prosto cu cekati, da ova zemlja nekad dobije neke normalne zakone, da se sagradi jos neki zatvor, za te sto su „ oni „, da istrule u svojoj zlobi, sprce se od spiritusa i pomru ko da nisu ni ziveli.
Setih se usput, da smo videli „ neoklasicisticko groblje “, sa svim zaboravljenim antickim detaljima, a po groblju mesto cveca, patuljci i zabe, bogami i jedan flamingos se sepurio ko da prkosi gavranima. Ljudi, kakav smo mi nekrofilican narod, il je to neka visa matematike koju ja ne percipiram. Onu bastu, zamenio ovom. Ma, nek im bude imam ja stpljenja. A vi?