Rebeka Janic je zivela u maloj iznajmljenoj kuci tik uz nas soliter. Drveni trem, natkrivljivala je ljubicasta Glicinija, stocic, stara izrabljena fotelja, u kojoj je, svakog bogovetnog dana, ispijala kafu, natenane, s pogledom na ulicu, tada ne tako prometnu, na kojoj smo mi, deca iz betonskog cudovista, pokusavali da odrastemo.

Nikad se nije udavala, uvek govoreci  da ceka onog pravog, da zna da ce   on sigurno doci jednog dana,

i tacno zna kako ce izgledati  njihov susret. Normalno da joj niko nije verovao, ludaja, govorili su, travarka, poblesavela od samoce.

A bila je simpaticna gospodjica na pragu 40-te, akademska vajarka, uvek sasavo obucena, uredna, nasmejana, puna strpljenja.    Sila je haljine za  nase lutke,  popravljala ih I dosminkavala. Sama je pravila  karnevalske maske, koje smo mi vucarali po skolskim priredbama I dvorisnim performansima, sa razapetim cebetom umesto zavese. Poredjali bi hoklice za staramajke, koje su dangubile pred zgradom , dobijali aplauze I bombone od Radeta iz obliznje prodavnice I jeli ih onako zamazani od jeftine sminke .

E kad je Rebeka pocela da nas doteruje, stvar je postala ozbiljna. Satima smo sedeli na njenom tremu, pili limunadu I cekali da nas nasminka, al onako profesionalno. Vadila je iz drvenog koferceta svakojake senke I karmine, koje sama nije koristila, kaze slala joj sestra iz Australije.

Pozajmljivala nam  je predivne marame I esarpe, siroke hipi suknje I kaiseve, bez rezervi davala na koriscenje divne slamnate sesire njene pokojne majke. Postala je nasa tajna oaza, kreativna radionica, nasmejana uciteljica, kakve u skoli nismo poznavali .

Predavala je godinama likovno u jednoj osnovnoj skoli, vajala za svoju dusu u zadnjem dvoristu, dok se njen debeli macor Ljubivoje  izlezavao u dovratku. Nije se druzila sa lokalnim umetnicima, niti odlazila u gradski atelje. ” Sve su to pijandure I zgubidani  “- govorila je, netalentovani vacarosi.  Iz velike drvene police, koja je sezala do plafina,  izvlacila je carobne knjige pune ilistracija, dela najpoznatijih umetnika. Pokusavala je da nam objasni kako Mikelandjelo nije samo vajao, vec  je satima  dozivao svoje zamisljene likove, da se iskobeljaju iz tvrdog mermera. Setila sam se njenih opisa, stojeci  ocarina pred nikad ne zavrsenim”  Robom “ u Luvru. Pomaljao se iz gromade kamena, borio za vazduh, kao da to cini sam, svojom voljom, a ne rukom I dletom umetnika.

A onda se desio zemljotres, onaj veliki osamdesetih. Soliter se dobrano zaljuljao, nastala je  panika, zbrka, trcanje niz stepenice. Bosonoge komsije ogrnute cebadima, sa veknom leba pod miskom, da se nadje ako zavlada glad, bandere  su se jos dugo posle potresa njihale, strah I strepnja. Nenadani hepening pred zgradom, kafa  sa primusa, prepricavanje ko je gde I kako, ko je koga spasio, ko je kome sta , ko ce prvi da  se vrati u stan, ko nece, ko ce spavati u kolima ko u vikendici I tako redom . Mile pecaros je psovao   vlasnike automobila jer ne moze da udene svoj sator na uzavrelom gradskom parkingu. Babe su se secale Skoplja, ostali nagadjali kad ce sledeci put da zadrma, deca jurcala unaokolo u pidzmama.

Kad je Rebeka izasla iz zgrade, ruku pod ruku sa visokim crnomanjastim gospodinom, zavladala je tisina. Njeno zagonetno “Dobro vece “-cudan osmejak na licu, neka iznenadna sreca, ona koja kaze- “Jesam li vam rekla  da ce doci “-umirila je svetinu. Projezdila je pored svih kao svitac, u noci velikog zemljotresa, smeseci se neznancu, svetleci.

Par dana, posto se drmajuca euforija zavrsila i zivot vratio u normal, spakovala je svoje sarene kofere, stavila Ljubivoja u pleteni transporter, zakljucala svoju iznajmljenu kucicu, ostavljajuci kljuc  pod veliku saksiju filadendrona.

“ Poklanjam ti koferce ”-, rekla je,- “ Cuvaj ga, podeli sa ostalima ”.

I otisla.

Pricali su posle da je u noci potresa krenula kod Dare na deseti. Usla u lift, za njom je usao I on. Negde oko 5 -og , zemlja se zatresla, na cas je nestalo struje,  dizalo se zaljuljalo I stalo. Zateturala se u mraku, uletela u njegov zagrljaj , u ruke koje su je obgrlile, osetila njegov dah na vratu, miris blagog letnjeg parfema. Stajali su tako par sekundi, minuta, sati, godina, stajali kao oni koji se u trenu prepoznaju, kao oni kojima nisu potrebne reci ni fraze, tu u mraku teretnog lifta desila im se vanvremenska magija, cudna spojka, ocekivana dugo, nastavila se I kad se svetlo ponovo upalilo. Kazu da ju je prosto uzeo za ruku, da su cuteci napustili zgradu, prosli kroz  spalir preplasenog naroda I  nestali.

Deslile su se mnoge ljubavi  u istom tom liftu, I ne samo ljubavi. Uzani prostor sa vecito umazinim ogledalom, skripavim vratima, zvukom  sajli, pamti prve poljubce, uzavrele zagrljaje, suze, oprostaje I nadanja.

Pamti I Rebekino cudo, dobrotu svica, cija svetlost zasja kad je najmanje ocekujes I podseti te, da se vredi nadati.