Rebeka Janic je zivela u maloj iznajmljenoj kuci tik uz nas soliter. Drveni trem, natkrivljivala je ljubicasta Glicinija, stocic, stara izrabljena fotelja, u kojoj je, svakog bogovetnog dana, ispijala kafu, natenane, s pogledom na ulicu, tada ne tako prometnu, na kojoj smo mi, deca iz betonskog cudovista, pokusavali da odrastemo.

Nikad se nije udavala, uvek govoreci  da ceka onog pravog, da zna da ce   on sigurno doci jednog dana,

i tacno zna kako ce izgledati  njihov susret. Normalno da joj niko nije verovao, ludaja, govorili su, travarka, poblesavela od samoce.

A bila je simpaticna gospodjica na pragu 40-te, akademska vajarka, uvek sasavo obucena, uredna, nasmejana, puna strpljenja.    Sila je haljine za  nase lutke,  popravljala ih I dosminkavala. Sama je pravila  karnevalske maske, koje smo mi vucarali po skolskim priredbama I dvorisnim performansima, sa razapetim cebetom umesto zavese. Poredjali bi hoklice za staramajke, koje su dangubile pred zgradom , dobijali aplauze I bombone od Radeta iz obliznje prodavnice I jeli ih onako zamazani od jeftine sminke .

E kad je Rebeka pocela da nas doteruje, stvar je postala ozbiljna. Satima smo sedeli na njenom tremu, pili limunadu I cekali da nas nasminka, al onako profesionalno. Vadila je iz drvenog koferceta svakojake senke I karmine, koje sama nije koristila, kaze slala joj sestra iz Australije.

Pozajmljivala nam  je predivne marame I esarpe, siroke hipi suknje I kaiseve, bez rezervi davala na koriscenje divne slamnate sesire njene pokojne majke. Postala je nasa tajna oaza, kreativna radionica, nasmejana uciteljica, kakve u skoli nismo poznavali .

Predavala je godinama likovno u jednoj osnovnoj skoli, vajala za svoju dusu u zadnjem dvoristu, dok se njen debeli macor Ljubivoje  izlezavao u dovratku. Nije se druzila sa lokalnim umetnicima, niti odlazila u gradski atelje. ” Sve su to pijandure I zgubidani  “- govorila je, netalentovani vacarosi.  Iz velike drvene police, koja je sezala do plafina,  izvlacila je carobne knjige pune ilistracija, dela najpoznatijih umetnika. Pokusavala je da nam objasni kako Mikelandjelo nije samo vajao, vec  je satima  dozivao svoje zamisljene likove, da se iskobeljaju iz tvrdog mermera. Setila sam se njenih opisa, stojeci  ocarina pred nikad ne zavrsenim”  Robom “ u Luvru. Pomaljao se iz gromade kamena, borio za vazduh, kao da to cini sam, svojom voljom, a ne rukom I dletom umetnika.

A onda se desio zemljotres, onaj veliki osamdesetih. Soliter se dobrano zaljuljao, nastala je  panika, zbrka, trcanje niz stepenice. Bosonoge komsije ogrnute cebadima, sa veknom leba pod miskom, da se nadje ako zavlada glad, bandere  su se jos dugo posle potresa njihale, strah I strepnja. Nenadani hepening pred zgradom, kafa  sa primusa, prepricavanje ko je gde I kako, ko je koga spasio, ko je kome sta , ko ce prvi da  se vrati u stan, ko nece, ko ce spavati u kolima ko u vikendici I tako redom . Mile pecaros je psovao   vlasnike automobila jer ne moze da udene svoj sator na uzavrelom gradskom parkingu. Babe su se secale Skoplja, ostali nagadjali kad ce sledeci put da zadrma, deca jurcala unaokolo u pidzmama.

Kad je Rebeka izasla iz zgrade, ruku pod ruku sa visokim crnomanjastim gospodinom, zavladala je tisina. Njeno zagonetno “Dobro vece “-cudan osmejak na licu, neka iznenadna sreca, ona koja kaze- “Jesam li vam rekla  da ce doci “-umirila je svetinu. Projezdila je pored svih kao svitac, u noci velikog zemljotresa, smeseci se neznancu, svetleci.

Par dana, posto se drmajuca euforija zavrsila i zivot vratio u normal, spakovala je svoje sarene kofere, stavila Ljubivoja u pleteni transporter, zakljucala svoju iznajmljenu kucicu, ostavljajuci kljuc  pod veliku saksiju filadendrona.

“ Poklanjam ti koferce ”-, rekla je,- “ Cuvaj ga, podeli sa ostalima ”.

I otisla.

Pricali su posle da je u noci potresa krenula kod Dare na deseti. Usla u lift, za njom je usao I on. Negde oko 5 -og , zemlja se zatresla, na cas je nestalo struje,  dizalo se zaljuljalo I stalo. Zateturala se u mraku, uletela u njegov zagrljaj , u ruke koje su je obgrlile, osetila njegov dah na vratu, miris blagog letnjeg parfema. Stajali su tako par sekundi, minuta, sati, godina, stajali kao oni koji se u trenu prepoznaju, kao oni kojima nisu potrebne reci ni fraze, tu u mraku teretnog lifta desila im se vanvremenska magija, cudna spojka, ocekivana dugo, nastavila se I kad se svetlo ponovo upalilo. Kazu da ju je prosto uzeo za ruku, da su cuteci napustili zgradu, prosli kroz  spalir preplasenog naroda I  nestali.

Deslile su se mnoge ljubavi  u istom tom liftu, I ne samo ljubavi. Uzani prostor sa vecito umazinim ogledalom, skripavim vratima, zvukom  sajli, pamti prve poljubce, uzavrele zagrljaje, suze, oprostaje I nadanja.

Pamti I Rebekino cudo, dobrotu svica, cija svetlost zasja kad je najmanje ocekujes I podseti te, da se vredi nadati.

Citajuci skoro knjigu Dejvida Estulina “ Istinita prica o grupi Bilderberg “, uhvatila me na trenutak panika , kakva nas to buducnost ceka. Neko ce reci, da je dosta vise tih teorija zavere, nekih vladara iz senke, njihovih bolesnih teznji, da ovu nacetu planetu , ponovo nacine feudalnim posedom, carstvom robova, zavisnih, zaduzenih, bolestima zarazenih ljudi. Njihova namera  je da drasticno redukuju broj svetske populacije do 2020, otrovanom i modifikovanom hranom ,vodom, uklidanjem nacionalnih identiteta, brisanjem granica, pojedinacnih ustava i zakona u ime jedinstvenog carstva sa jednom jedinom monetom. Prosto receno, njima smeta sto nas je bas toliko na Zemlji, sto trosimo dragocene resurse, koje oni treba da explostisu zarad zelenih novcanica i da ih prosto nervira sto disemo, mi mali prljavi patuljci, nedostojni njihovog hiljadugodisnjeg pedigrea i pameti.
Ma vazi!
Na to definitivno ne mogu da uticem. Mada, gospodin Estulin tvrdi, i tu je u pravu, da ce sprovesti svoj opaki plan jedino ako im mi to dozvolimo. Ali dozvolili smo mi i mnogo gore stvari.
Elem, posto me Karma, save the world zaobisla, ostaje jedino da se pozabavim svojim zivotom. Pametno bi bilo mozda rezimirati godinu koja odlazi, videti sta se propustilo, sta se u sledecoj da ispraviti. Ali ,to mi nekako zvuci previse pretenciozno i takticki, nekako kao neki plan, koji sam trebala a nisam ispunila, kao peti zadatak iz matisa koji nosi najvise poena a ja bas taj nisam resila.
Dakle, bez rezimiranja.
Vazni su mi momenti, sekunde, minuti. Moj mikro svet, obojen bojama, zacinjen mirisima. Moje malo trojstvo, moje slike iz zivota, kisa, vetar, sneg i sunce. Trudim se na ih memorisem i slozim po abecedi. Sve one divne trenutke, slatke pijavice, podsetnike, da vreme moze da stane ukoliko to zaista pozelimo. Zazmurite, preslozite ih, zapisite. To je ono sto vam niko ne moze oduzeti, ni svi zli Bilderberzi ovog svet. Ja zazmurila i poslala vam velikiiii poljubac…..”Vi prekrasni ljudi, sa vama mogu cjelu noć, ostati budan I sanjati ….”

A ***  Ajfelov toranj ( poljubac na istom ) Amor ( onaj sto te opali strelom ) ajmokac ( spremala ga Ljuba) angel
B ***  Brod u boci, Brač, bioskop, blog
V***   voleti, voleti,  voleti,  voleti…..Venecija
G***   grm, glista, globus, grad
D***   drum, dete, d-mol
Đ***   đinđuve, đevrek
E***   Etoal,  e, da ti kazem, eno ga
Ž***   žmuri, žamor, žar, žaoka, Žil i Džim
Z***   zagrljaj, Zoza, zvono, zvrk, zumbul
I***    imati tebe, imela, Izola,
J***    jao, joj, jastuk, jagnje
K***   Korcula, korak, kreni, krevet, knedle sa sljivama
L***   ludost, lampioni, let
LJ*** ljubim te, ljubis me, ljubav,
M***  Magrit, Maj, Maler ( Gustav ), more, Moskva
N***   negde ispod moje kože, nigdina, noć
NJ***njegova, njoj
O***   Ognjen, oblak, okulos
P***   Pol, pod lipom, ponos, paprika, parfem , prijatelj
R***   ruka, rame, radovanje, rasti, rumen
S***   skarletno, strast, staza, smokva
T***  tvoje, trenutak, trač, traka
Ć***  Ćeif, ćaknut, ćoškić
U*** u dvoje, uh, Umberto, Umbrija
F***  foaje, Fuko, frak, fly, film
H*** hoću, hotel, heroj
C***  cipela, citadela, crvena
Č***  čist, častan, časa, čizme, čembalo
DŽ***Džurban, dživ,dživ,
Š***   šal ( crveni ) , Šagal, štrudla, šapat

Ulepsao mi je dan.

Magla, teska, bezobrazna, toliko, da ne dozvoljava ni prokleti prst da se vidi. A on mi treba veceras, onaj sto upozorava, sto preti, sto kaze stani, prikoci, uozbilji se, moze da kaze I pazi se, jesam ti rekla, uf, grrr….
Sve bi on to mogao, da nije te proklete magle.
I ko sad da sve to kaze ? Ko da prelomi preko usana? Ko da kaze, da su proklete perle, samo perle, versi varljivi, dvolicni, ko da osamari pa kaze izvini?
Da ga ko profil izrezem iz magle, da se promoli na tren, samo da ga vidi I da shvati, a znam da hoce.
Shvatice da zivot nije jebeni tango, nego obicna igra, puna prevrtljive strasti koja prestaje kad tamburasi ogladne. Shvatice da se saka ljubavi , ako nije prava, kad je stisnes, pretvara u pesak, zanos zaboravi, uzdah ohladi. Dzemper snova se lako opara, cim ga zakacis o prvi zbun.
Da joj pokazem prst I nateram da hoda bosa preko debla, rasirenih ruku, ne gledajuci u provaliju

„ Ajd, jos malo pa si presla, jos samo korak„.
Da se razderem da nepoznato I novo, nije uvek slatko, da beg prija, al na kratko, da decko koji obecava, u stvari zatrpava rupe sopstvene praznine.

Odoh po makaze, ko ce, ako necu ja!

Razmisljajuci, kako da pocnem ovaj post, setih se replike koju izgovara Debra Vinger u omiljenom filmu “ Caj u Sahari „, o sustinskoj razlici izmedju turiste i putnika. Putnik nema dom, sve svoje nosi sa sobom, ne zna gde ce se zaustaviti, putnik je profesija. Mozda pre stanje duha. Ja sam turista, radoznali, , naoruzan fotoaparatom i kamerom, uvek se vracam odakle krenem, postujem stereotipe, donekle, mada, nekad pozelim da sam putnik…U Parizu je nebitno da li ste jedno ili drugo. On vas prosto preplavi kao plima, obigrava oko vas poput vatrene zmije, dopusta da zalutate, i pritom vidite ono, sto niko pre vas nije. Za Pariz vam je potreban jos jedan par ociju, jos jedan par nogu.I ljubav. I tu je, Paris himself …

Ako zelite da promenite samo frizuru ( muza , decu, posao, zemlju, planetu… ostavite za  kasnije ) evo prilike, da u fazonu “ obucite Cicu “ pronadjete, zeljenu frizijanu, bez gnjavaze, feminiziranog “ majstora „, bespotrebnog ispitivanja : „Pa kako su vasi,  kako mama , kako tata i ispijanja kafe tzv. cipirike ( ona tanka, providna, di zvinete ko crnacki znoj ) i ako vam se ne pije, al morate, da ne ispadnete glupi. Takodje cete  izbeci i ubitacno divljenje do imbecilnosti, : „E, ne da ti je lepooooo, majkeee miii “ , a u stvari, pravo s  vrata, trcite u kupatilce da sperete tone laka, pene i ko zna vec cega. Odete lepo na sajt Schwarzkoph-a, nadjete, frizure kroz vekove i voala.

Trudim se, da kad god mogu, gledam na stvari sto pozitivnije mogu. Ali ne uvek. Ljuti me ponekad bes koji me bezrazlozno obuzima. Bes na granici mizantropije. Bes, koji me tera da izbljujem sve vatre i otrovne strele, bes koji paralise, neprijatno slepilo pred lepotom koja me okruzuje. Veceras, uz kaficu i kokice Gospoja Shaputalica, ukazala mi je  tracak ciste uzvisenosti, ove predivne zene iz predgradja. Razoruzala me je potpuno. Nazovimo to cudom u koje treba verovati. Ne u brade i tronove, vec u lepotu ljudske duse, uzvisenos vere u opravdanost naseg postojanja, razoruzavajucu moc ljubavi, na koju tako cesto zaboravimo. Zato ovo veceras delim sa vama. Uzivajte.

Znaju I telefon da koriste, nabadaju brojeve I sricu slova I naprasno su postali brizni I dusevni, posebice kad treba neko da se cinkari I oljaga. Da ne duljim dalje o filozofiji prostote, zazvoni meni telefon pre neko jutro, ja onako bunovna rekoh : “ Halo, izvolite“, kad tamo preko zice jedna humana i nadasve brizna, napacena dusa me obavestava, kako moj muz ima svalerku. Ma sta jednu . Otego se red do Jasickog puta. Idu i krivlju, jadne, da izvinete, prejebane. Cutim ja i slusam, kako se ta i ta razvodi zbog mog coveka, kako je on vozika sluzbenim kolima, kupuje poklone, otvara vrata, pridrzava kaput, kako je to vec gotova stvar, svi znaju sem mene. Radila je ona u toj firmu, pa slucajno ostala bez posla, i resila da me prosvetli svojom svetom tajnom. I kako taj moj muz, na koju se nameraci, ta mora da podlegne, pa posle kuka i sece vene, jerbo je on opsan igrac.

Mislim se majku mu pa ja zivim s Kazanovom. Sa onim ko u filmu. Da sam umrla, ne bih znala, da je topdzija sam taki i na glasu. Pitam je ja, jel tebi tetka zao sto i tebe ne opali, il zatajio pa si besna. Cuti ona, kaze cero, nije mene, ja sam postena zenska, porodicna. Pa rekoh i porodicne zene ponekad treba da rade „ one stvari“, tetka, ondak ti muz omanjuje, cim nemas druga posla nego da uznemiravas zenu od Kazanove. Ljuta ona, kao rekla je svoje, da ne bude posle da nije. Pocastih je ja onako domacinski, repertoarom ne pimerenim ovom blogu, verovatno se cesala celi dan, od Bubinih buva.

Pozvah Kazanovu pribrano, rekoh, jel pritezes neku ljubavi il mozes da pricas. On na sastanku, nista mu nije jasno, zbunjen, kao, pozvace me posle, jesam nesto pila il me boli glava, sta li mi je od ranog jutra. Otpusta radnike, gazda naredio, stigla SEKA i na njihov mali camac.

Elem, epilog ove jadne price je sledeci. Da je vozio , vozio je, ne jednu nego tri koleginice, stanuju u nasem pravcu. Igrao jednom na proslavi firme, jednoj pridrzao kaput, jednoj otvorio vrata, a jednu bogami i poljubio za 8.mart. Znam coveka, lepo vaspitan. Al u stocarskoj firmi, sta pobogu ima ko da ljubi zenu, da joj otvara vrata i da je poveze kad je kisa. Pa valjda samo onda kad je opaljuje u po bela dana, i to brzinski izmedju dva sastanka, i dva obilaska.

Svaka cast majstore. Posle se malo nervirao,popio jednu bonu, psovao, gledao liste koga je i zasto otpustao, kome se zamerio. Pa, verovatno mnogima. Slinavim sljakerima, plitkog mozga, njihovim slinavim zenama, briznim i dusevnim. A oni udaraju tamo, gde misle da ce te najvise zaboleti. Mene? Pa ja porasla ko kvasac, muz mi poznat, popularan medj zenskinjama ko Hajduk Veljko. Sto da se ljutim? Lep covek, ima za svi sto bi se reklo u nasem kraju. Kad ima za njih, bice i za mene.

Pa nek crknu dusmani.

Narod na nogama, lopate poskupele, Hitna ne staje ko ladna Morava.

Ko da smo cekali samo da nas zdesi ovaj kijamet pa da postanemo slozni ko Snezanini patuljci. Mediji bruje, sneg ovde, pa ovde, pao cak i u prestonici, sve stalo, samo djaci pesaci sibaju jadni zeljni znanja, jer za njih je to normalna pojava.

 Koga vise briga i za SEKU (svetsku ekonomsku krizu ) za kretenski parlament i bolide koje lebom ranimo, da bi se tukli i nazivali kurvama i izdajicama. Koga je briga za strajkove i neuspele privatizacije, kad imamo temu, ko CNN 11.09.

Sneg. Beo je , prskav, vole ga deca, pokrije stroku i prljavstinu, al nekako opasan majku mu i podmukao. Mocan, toliko da cela nacija poludi. Samo da potraje sto duze, samo da narod kupuje drva i ugalj, i da cokce kako ovakav kijamet nije vidjen jos od 43′,  i opsade Staljingrada.

Neka nam ga vala, manje cemo da razmisljamo glavom a vise lopatama. Jer, kako stari kazu, lopata je iz raja izasla, il mozda nije. Ko to zna.