Pedro, majstor prefinjenog kica, neutoljenih strasti, car svetog latino trojstva: alma, korason, dolor. Kopac tunela do centra duse, istinit, surov, gresan.
Kraljica meksickog etno zvuka Chavela Vargas, njegova muza i inspiracija. Dovoljno za definitivni uzitak.
E pa taj lik je kriv za sve. Majke mi. Ima covek farmu kokosaka, i sav je u” jaja biznisu ”, cak mu i telefom kokodace. Jes da je kolega, al malo seljacki tip, voli da je uvek prvi u svemu, nosi crne buvljacke cvike na opako, ko onaj kobac iz ” Sofronija ”, i grdan misli da se jede sve sto leti. O svalerskim pokusajima da i ne pricam. Kuco, luce, lepotice sa sve cvikama, ma ajte molim vas. Ma sve to i nije tako vazno, dok jednog dana nije resio da unese razdor u nas mali kolektiv. To sto ponekad namerno pokvari nesto u sistemu, pogasi kvacice na montaznom kompu pa se ubijem trazeci kvar, pocupa kabl pa ne radi, ovo ili ono, ok, vec vidjeno, al da donese glupu igricu i instalira je na svim kompjuterima onako pokvareno, e to je vec zajeb.
Tradicija igranja igrica, pocela je davnih 90- tih i to nezamenljivom “ SUPOM”, grubo je prekinuta ukazom tadasnjeg urednika, da koga uvati taj leti. Tako se u zalosti oprostismo od zelenih polja, kamencica sto ti padaju na glavu , masnica koje skupljas i zlokobnih makaza koje te ubijaju na mestu. Sve do danas, evocirale su se uspomene na najzesce igrace i rezultate i kako nema take igrice kao sto Supa bese.
Sve dok, gore pomenuti kobac, ne poseja seme razdora u vidu Moorhuhn- piladi u tri varijante: Zima ( meni omiljena ) Leto i Jesen. Prosto receno, kokoske lete, ti ih rokas, svaka varijanta ima svoje cake za provaljivanje i cilj je skupiti sto vise poena, tj. sto vise ubijenih kokosi, ponekog pauka, zabu, zeca, ili detlica. Super je igrica majke mi, onako za budale dusu dalo. Bijes po misu, juris levo desno, boris se s vremenom i nevidljivim neprijateljem.
Evo primera-Zima: Vreme startuje, desna strana ekrana tri kamena, pow ( kad pogodis svo kamenje skriveno i vidljivo, mozes da oboris osmatracnicu, razbijes led, potopis camac i u rupu uguras deda mraza ) ubijas koke, pow, pow, pow, brzo levo, igras XO sa krticom, donnosi 200 bodova, jos levo pobijes ostalo kamenje i koke, juris pahuljice koje ti donose extra- time ( kad ga se docepas na konju si ), ubijes zmirka u zbunju, desno pogodis mesec, popale se svetla u Gradu, rokas svetla i ako stignes na vreme nagradi te vatrometom i gomilom koka za odstrel. UFFF. Ukratko to je Moorhuhn. Bolje reci epidemija. Da neko ne pomisli da smo mi skupina lezilebovica i neradnika! Ma jok, posla koliko volis, vremena tek da se popije kafica i protegnu noge. No, niko vise ne pije kafu, makar ne u klubu. Svi jure rezultat, tajne provaljenih caka prenose se samo najmilijima i to plu-sapatom. 4 kompa na nas 10-oro, malo je brate uvek neko visi. Odlazu se prilozi za jos pet minuta. Osvrnes se, dobro je nema nikog, ajd jos jedna tura pucanja. S terena se brze vracaju nego sto odu. Ako ti se neko uvali na mesto, prvo lepim pokusas da mu objasnis da te ceka posao i da je dosta vise te zajebancije, imas srece ako ti poveruje. Sledeca je varijnta nalivanja. Kupis mu sok ( 2 litra obavezno ), duplu kafu, racunas za 10 minuta mora bre da mu se pripisa, u majku da se vrati. Kad otrci do toaleta, zasedas bez pardona. I tako to traje danima. Sefica rondja, mada zasedne i ona. Drekne ponekad :” Ljudi bre, gasite to pa da radimo “.
Ok, vazi.
Nabijem ja brzopoteznih 2278 bodova, vec sam carica, bravo Bubo legendo, otkrijem par fazona sefici ko dobra stara dupeuvlaka ( salim se, sefica mi drugarica ) kad sujetni “ Kobac “, nespreman na zensku spretnost u ubijanju nije krenuo da steluje rezultat. Provalim da u raspakovanoj igrici u hajskoru upisuje bodove i poludim. Ne igra covek ,nego se upisuje na kvarnjaka. E kretenu kokosarski, sad ti bu Buba doakala. U vreme odlaganja emisije, zbog radi skupstinskog zasedanja, organizujem dvoboj “ Tacno u podne “ pred svedocima. Nece on ni za zivu glavu. Te kao dokazao se on, te pusti neka cifre govore, bla, bla, bla. Ja svoje odradih, on pobeze.
Jutros opet pijemo kafu. Skinusmo se sa jebenih kookosaka. Mir se vratio na nas mali camac. Kobac ne skida naocare, trpi stojicki zezanje ostalih. Izlizale se pilajke, prosla nas epidemija. Variola Vera pod kontrolom. E, na sta ce sve ziv covek da se navuce. Pa na koku, naravno.
Da mu trazim natrag, sve sto mi je uzeo? Ma ne pada mi na pamet. Neka mu. Ionako bih mu sve to ponovo dala. Ama bas sve. Od pocetka do kraja, koji u stvari i nije kraj, vec vise neki san, neka tvrdo odspavana slika. Bas kao kod Klimta. Zlatna, mozaicna, ljubavna.
Neke stvari sebi ne oprastamo. Teske reci, beznacajne begove, kvazi treperenje. Letnje haljine previse otvorene, bose ogrubele tabane, i penjenje na barku, hvatanje za neke nepoznate ruke koje znaju da te primaknu, odmah tu ispod kose u korenu kicme.
Neocekivanu stidljivost, crvenilo koje se ne raspoznaje u mraku, ruke visoko podignute iznad glave, dok te iste ruke klize po trbuhu, i necija drugacija kosa te zagolica. I potpuno bez razloga poljubac, lezanje na boku dok neko drugi dise, neocekivan razgovor bez pateticnih postapalica, voznja kolima ogoljenim okolisem, nepoznat ostri profil , ruka na butini.
Kafana na brdu, guster na zidu, bez obecanja, bez buducnosti, iseceno makazama, prilepljeno.
Bez otkucavanja, brojanja, promicanja. Bez ljudi, samo naborana voda i ohladjena kafa.
Sve je u redu, tada i nikad vise. Sve je u redu. Zima na nekom drugom mestu, nesto kao motanje trake u nazad. Znam sta je najbolje za mene, znam sta je najbolje za njega. Mlataranje nogama u prazno, glupa posveta, poklonjena brutalnost.
Da mu trazim natrag, sve sto mi je uzeo? Ma neka je. Sve je ionako nistavno. Malo, prolazno, ograniceno. Sve, sem gustera, vode, ohladjene kafe, ogrubelih tabana. Sve, sem njega.
Jedan od najvecih hepeninga u Srba, sem vec poznatih sakralnih i profanih praznika su Zadusnice. Dan kad mi pohodimo one nase mile i drage, one sto nisu tamo gde mi mislimo da su.
Zvrrrrrrr (telefon )
Mama:
“ Tata dolazi po tebe u 9 h, nemoj da kasnis, skuvaj kafu Ljuba bi volela da je doneses, ej kupi cvece “.
Zvrrrrrr ( opet telefon )
Mama:
“ Jesam ti rekla u 9. Ok, ne sizi, pa sta ako ti je danas slobodan dan, svi dolaze. Kupi cvece!
Zvrrrrrr
Tetka:
“ Ivce, jel te zvala majka? Dobro sine, slusaj ponela sam pitu, nemoj da doruckujes. Dobro, znam da ne doruckujes, al da znas sto je lepa. Kupi cvece.
AAAAAAAAA
Zvrrrrrrrr
Brat:
Kokosko, kupi cvece i za mene, dam ti pare. Ne tupi, nisi moj rob. Ajd, vodim te na kafu posle.
Aaaaaaaa
Zvrrrr
Muz:
Slusaj, idi sa tvojima, ja ne stizem. Na sastanku sam. Kupi neki lep buket i svece. Koji ti je. Sizis od jutra.
Ma jel, ja sam na nogama od 7.
Ja:
“ Cvijece, cvijece, kup te cvijece. Prati zenu u crnini “. ( replika iz Valtera ).
Skuvah kafu za Ljubu i dedu, kupih CVECE. Ulice grada “ Cikaga” ko u doba egzodusa. Koplas. Svi bi da stignu sto pre da se mrtvi ne naljute. Tata pizdi, nema mesta za parkiranje. Kolone oznojenih faca, cimaju i vuku krosnje pune svakojakih pecenki. Prase, vuneno, pilici, cvarci, kiseli kupus ( pokojnik ga mnogo voleo ), kuvana jaja, przenice. Bem ti pagane. I ko ce to bre da jede na ledini?
Dodju, rasprostru bele salvete i navale. Malo kanda ostave na tanjiric i za one dole. Pojedu oni to nocu kad niko ne vidi.
Oko Ljubinog, Jevremovog, Mileninog i Vuletovog spomenika moji Amisi. Tata okadi spomenik, komunjarsko krilo se ne krsti, promumla po nesto i daj da se popije. Milo mi da ih vidim sve na gomili. Kde si, sta ima? Ne skidam naocare za sunce. Ko ce da se sminka ovako rano? Porodicno okupljanje na groblju. Malo nekrofilno, al takav smo mi narod. Oko nas se mezi, masti se brada, batak u levoj , sir u desnoj. Zagviruju naokolo, ko je sta doneo. Mi im verovatno delujemo ko nevidjeni licemeri. Samo kafa i kisela. Bem te kulturo.
Sutra sve to isto. Sastanak u 9. Moji Amisi i ja. Ne radujem se ovoga puta. Uz ono cetvoro, bice jos jedan. Jedan od Amisa. Srecan put, dragi nas. Vidimo se sledece godine. Uz kafu i kiselu.
I posle kazu da treba odmoriti od blogova, interneta, sajber cakulanja. Ma koji crni odmor. Uz sta se odmarati? Uz ovo ludilo, bolje reci crnilo povampirene Slobine ideologije. Opet mase, opet parole. Opet krezubi likovi iz predgradja koji ne znaju ni sopstvenu istoriju, o likovima iz te istorije i da ne govorimo.
Busanje u grudi junacke, kao neka probudjena nacionalna svest, pa kao sad svi shvataju o cemu se tu zapravo radi, pa super ufurani u topli zagrljaj kolektivne svesti, izedose ostatke susenog mesa i mnogooo dobar kiselii kupus, sa piletom u novini krenuse u taj Beograd.
Postujem ja neciju tugu za rodnom grudom. Postujem i pravo na sopstveno misljenje. Pitam se u stvari, a vec znam odgovor da ga nemaju, da im je lepo u masi, da vole da uzvikuju parole koje su drugi smislili. Vole i da potpale, razbiju, ukradu, vole jer to je tako cool, tako u duhuuuuuu necega.
A svi oni nedodirljivi, koji su im se obracali sa bine, dostojanstveno su iskoristili visevekovno pravo srpskih lidera da manipulisu jakim recima, da zarad pokoje mrvice vlast mlate rukama i pustaju glas na ustalasanu masu.
Velicanstveno, dostojanstveno u duhu srpske pravoslavne vere obratio im se i nas vrli redatelj.Masne, nehajne umetnicke poze, ostrascen na Evropu i svet, isti onaj koji ga je proslavio i doneo mu milione. Setao se po crvenim tepisima belosvetskih festivala sireci istinu o Romima kao da samo oni zive u ovoj zemlji. Ko da smo svi prljavi, musavi i nesrecni ali dostojanstveni. Iz svog skromnog drvenog grada, gde kao duhovi hodaju velikani poput prevazidjenog Cea, pusi Kastrove Kohibe, obozava komunizam u svoj svojoj izvornosti. Obozava ga kapitalistickom lovom, letecim ribama i ocvalim holivudskimm divama, obozava ga preobracen i osvescen. Gosn redatelju, drzite se vi vasih macaka i vesala, manite se politikanstva.
Srbija je ponovo na dnu. Ponovo mulja po mracnim muljevitim virovima, koprca se u akvarijumu sa ajkulama. Cak je i gospoja cuvena, Radmila Milentijevic, redovni profesor na NY Univerzitetu podrzala gestove iritirane omladine na CNN-u. Ta zla baba Slobine ere, zivi i radi u toj prljavoj Ameriki, bole je za njenu Azanju, sa distance ona opravdava bes i ludilo.
Pogasih sve kanale, pocupah antenu da ne gledam ovu bruku i sedoh ponovo za kompjuter da u irealnom svetu pronadjem realnost.
Ponekad pomislim, da zivot treba ziveti odnatraske. Rodimo se kao stari, naborani, nemocni, svakim novim danom postajali bi mladji, pokretniji i svesni da vreme koje nam predstoji ne trosimo uludo. Zamisli lepotu ,da svako novo jutro, ostajes bez jedne bore ili pege na rukama, da zubi krenu ponovo da ti rastu, telo se zateze a misli bistre.
Zavrsili bi ciklus kao nepodeljena i neoplodjena jajna celija. Nema fiktivne smrti, samo puko nestajanje, nema sahrane ni parade.
Da je smrt siguran biznis, shvatili su na vreme Topalovici i kao izum 20 veka, predocili prostom i neobrazovanom pucanstvu, krematorijum. Furunu, u kojoj ocas posla sagoris ko u devetom krugu pakla, brzo i efikasno odstranjivanje ljusture, nepotrebe misicno –kostane mase, nase licne i personalne cuvarduse.
Stojeci smrznutih nogu, sa osecajem krajnje nelagode, u sali za kremaciju beogradskog Novog groblja, zelenoj, ledenoj hali ispunjenoj tonovima, najtugaljivijih posmrtnih marseva, zveram po tavanici ispunjenoj sumnjivim zagrobnim sadrzajem. Petoro ljudi, jedan sanduk, jedan venac. Nema tuge ni nelagode, samo zelja da se stvar obavi sto pre. Teska skarletna zavesa, plasticni aranzmani u alabasterskim vazama, necujno spustanje kovcega, sklapanje mermerne ploce i kraj.
Razilazimo se bez utesnih reci, samo stisak ruke i klimanje glave u stilu: Bolje i tako, nego da se mucila, umreti u snu danas je beneficija, 85 i nije tako lose…
A da je ipak bilo drugacije?
Pocela bi zivot lezeci nepokretna. Svakim danom, osecala bi se bolje. Posle godine tavorenja, ustala bi iz kreveta. Vratila se na posao.Ocajavala zbog promasenog vaspitanja, razmazene i otkacene kceri. Porodila bi se, pre nego bi bila trudna. 6 golootockih meseci proslo bi brze, jer bi znala da se udaje za ljubav iz rata. Prosla bi horor Kozare i Neretve, odlazak u partizane sa 16. Povratak u Sinj, tople veceri na rivi, caskanje u splitskim poslasticarama, medicinsku skolu, odlazak na selo, prve korake, pelene, kolevku…
Ali nije.
Umesto pocetka, kraj.
Umesto neoplodjene jajne celije, furuna.
Ko zna, mozda je i furuna pocetak necega.
” U stvari, gledam sve ovo, ma i nije tako lose ispalo “- konstatuje on. “Nije lose ispalo. Sta bre lose, ovo je maximum od maximuma, dragi moj nadrkani direktore”. Doslo mi da ga momentalno odrobijam, da od njega napravim novog Sv. Sebastijana ( to je onaj cika iz srednjeg veka, sto su ga strelama izbusili ko repu ) da ga upalim, seckam komad po komad.
Na pocetku behu, babine cvetne tapete, ko da se prepases deteline, pa ti pripadne muka. Rekoh, vreme da ih promenimo. On ce, ma sta im fali, vesele su.
Posle je bila, takodje babina, kujna iz 1943, sporet na umoru, frizider iz veselih 50-tih, masina ko ” miletov kombajn” . Ma sto da menjamo, radi.
E, onda je na red dosla kombinovana soba, dizajnerski krik tadzikistanske princeze iz 32 god. Ma funkcionalna je, kupis lepe prekrivace i gotovo.
Kupatilo? Poezija u belom. Lavabo ko pojilo za rage. Pruza trenutni ugodjaj, ko infektivno odeljenje. Pa dobro, videcemo.
O propratnim sadrzajima, ne vredi trositi reci: odbaceni kancelarijski namestaj, radni sto iz ranega detinjstva, ocigledno nesrecnog, hoklice, kafe stocici i gobleni.
A onda je Rambo Buba resila da okrene stvar u svoju korist.
Hvala drugovima Romovima, nasim vrednim mravima. ” Opravljamo kisobraneeee, skupljamo stare stvari, sporeti, bela tehnika…Opravljamooooo…” Fijuuu, zviznem ja, utovaraj majstore. Ode Ljubina kuhinja i kombinovana soba, raritetna i upotrebljiva, skoro pa nova bela tehnika, propratni sadrzaju. Za kintu odem i kupim farbu, novi supersonicni ” jarac ” za krecenje, zapalim cigaru, prekrstim noge i cekam gosn. muza, po vokaciji direktora u jakoj firmi, dipl. ing. mrrr. prrr. opste priznatog i sposobnog da od konzerve napravi most pontonac, ali ne u svojoj kuci.
Pici Hendl, ogulih tapete, detelinaste do pola, onako tek radi ugodjaja. Turim jos i prazan kofer pored vrata i cekam.
” Jel smo ovo odneli namestaj na hemijsko”- pita s vrata?
“Ahaaaa”.
“I sta sad”.
“Ne znam. Ti si odgovorno lice, velim i pokazujem na kofer”.
“Dobro, samo mogla si da mi kazes da ti nesto smeta u gajbi, mislim da ti pripomognem “.
Mudro cutim, jer ako mu reknem sto mu imam reci, nece na dobro izaci.
Vidi i sam.
“Mile, trebaju mi za sutra tri radnika, dva molera i jedan keramicar. Ma ova moja, poludela bre oce da preore stan. Dobro moze”. Poslo Mile radnike. Ja se privremeno iselila kod mame, da se ne nagutam prasine, rece i da ne kidisem na jadnike. Da ne brinem i da ce sve da bude kao sto sam htela.
I bilo je. Sem sto su bolidi, ispustili macolu i razlupali kadu, pokrivili tus bateriju, iskrivili fuge, dobili ukor pred iskljucenje od dise. “I sad zbog tebe moram da se ganjam sa ovim kretenima ko da mi ih nije dosta na poslu”, vristi on i pukce, cutim i pusim, razgledam moje renovirano carstvo.
Poslao Mile i dva mucenika da doteraju novu tehniku i astal i fensi stolice, kuhinju, masinu za sudove i svasta nesto.
Srecom da je Ljuba otisla na onaj svet, da ne gleda srnavljenje antiknog joj doma.
Ovijeh dana, stvorise se uslovi za ponovno izivljavanje nad prostorom.
I dosao cika Sale majstor, premeravao, premeravao, crtao, uklapao.
” E mislim da je to definitivno neizvodljivo. E pretera ga stvarno. I stvarno mislis da ce to da stane u ovaj cosak. Ma ajde. E jebiga, dokle cu da radim sa amaterima. De su ti bre bile oci kad si premeravala onaj sto za komp, to ko za strumfove. Nova garnitura ( Simpo-sezona 2015 ) samo u cosak, nikako na sredinu sobe. To, nema sanse….Ma kakvi…I tu da mi stane sto….Ovo da ide ovako, ccccc….”
Mislim u sebi, rondjaj, bice po mom pa makar se prevrnuo.
Vredelo je zivaca, moze da potvrdi i gospoja Saleta majstora. Kaze, eliminisi intrudera, pa da zavrsavamo.
Sedimo, u mom dizajnerskom cedu, on kaze i nije tako lose. Ma super je batice, super i popustim lanac, da direktor moze da se naspava za sutrasnje nove radne pobede.
Drmnula me ovih dana, neka fibra, dal zbog umora na poslu, mentalnog naprezanja pri redekoraciji skromnog mi doma, u svakom slucaju zavrsih u postelji. Mrtva tisina u stanu, svi moguci daljinci na dohvat ruke, vitamini, mamina supa, modni magazin za opustanje ganglija. Ma spavaj bre zeno, odmori se, kad vec imas sansu. Pokrih se preko glave, ususkah se i odplovih.
Kad eto njih. Zaobilazili me godinama, iz snova izbivali, pustili me da danem malo od interplanetarnih mastanja. Fibra ih prizvala. Ukotvio se svetleci brod nad mojom glavom, ogroman, nesaglediv, milioni lampica svickaju, cika “Beli”( prozvah ga tako u ocaju ) stoji, gleda i ne progovara. Da se osmelim da udjem ovoga puta? Bezi, zenska glavo, mislim u sebi, samo ti jos Marsovci trebaju. Kao da te nisu dovoljno kinjili svojom tisinom svih ovih godina. Al dzaba, noge ko od olova, ni makac. Stojim i cekam, Beli mudruje, panican strah me savladava. Bih da mu kazem da ode, al glasa nemam. U neko doba, majstor vanzemaljski ( videci da od ove skvo vajde nema ) podpali masinu, zaurla zelenjak, prasina na sve strane, ja i dalje stojim ko klisura . Odose. Popenje se do stratosvfere i explodira u najzloslutnijem mogucem vatrometu crvenih svetlecih biceva. Trcim preko nekog ebenog polja. Nigde nikog. Dusa mi u nosu, ka u u losem hororu padam u neki ponor pravo na grbinu. Kad na nebu, cika Beli i rodjak mu u beloj haljini sa kapuljacom, razvukli svoja ozbiljna lica na citavu sirinu neba. U stvari neba i nema, samo ta dva lika i trceca reklama u dnu njihovih poprsja sa porukom na marsovskom jeziku. I kao poznat mi dijalekat i malo mi lakse jer pise da dolaze u miru i da se ne plasim. I kazu jos da ce upravo da se spoje nase dve planete i da ce most da se otvori. Ljudi, trip za nikom pozeleti. Ogromna, ali ogromna crvena planeta ide ka meni. Sve je blize i blize. Puzim unatraske, guleci laktove. Gde bre da pobegnem, kad su resili da se integrisemo. Unija Zemlje i marsovske zapizdine. Od Brusa Vilisi ni traga, planeta se primice. I stvarno, ogroman providni most, pluta ka meni. Divan je da ne gresim dusu, to je jedino lepo u ovom snu. Zagazim na ivicu, ispod mene crnilo, planeta se umirila. Opet Beli , ozgo nesto mumla i pise .
Srecom tu se negde uvek probudim, kao po komandi. Bem ti Marsijanere, napadaju kad je coveku najteze. Nekad mi dodje tanka ta linija sna i jave i nikako da razlucim dal me vrbuju il zezaju. Kako god bilo, ostacu budna makar dva dana dok ova konfuzija ne ispari. Za svaki slucaj popih dva brufena da oteram fibru. Ma ona je kriva za sve.
Sto volim, kad me pozovu u nedelju uvece na posao. Seljacka varijanta. Prepodne u pidzama fazonu odgledah tenis, prekratih noktice bez grickalice od nervoze, poradih tu i tamo, po stanu koji podseca na Bejrut iz najboljih ratnih godina, nahranih macke a bogami i ukucane i dok se okrenes 21 ura.
A onda jedan poziv menja sve. Teskom mukom izmileh iz omiljene mi pidzame sa deda mrazicima, pa pravo na najdosadniju nedeljnu kisu. #%$#%&%^&*….Strogo cuvana, vrata medijske kuce, normalno zakljucana. Zavukoh ruku u sport Bili torbetinu i kao po obicaju isti je negde na dnu bunara. Istresos besno sadrzaj na obliznju klupu, retki prolaznici uglavnom hormonalci iz obliznje diskoteke me zagledaju ko pomahnitalu tetku.
”Gledaj lafcino vidis ga…”Nije Valter al kljuc konacno jeste.
Penjem se mracnim stepenistem na vrh medijske kule, onako mokra i slinava.
Nigde nikog.
Huuuu, huuu… Odzvanja hodnikom u onoj mracnjaji, usi mi se izduzile, srce lupa ko ludo. Ma znam da je golub, jeb** ti, pernatog idiota, znam al srce mi u petama. Zazdih uz strminu ko Karl Luis i na poslednjem se sapletoh u svoj svojoj lepoti.#$%$&&/”!$%
Ooooo, kliznuh niz uglacani pod, stvari se razletele po tmini, zveckaju vitamini, mobilni ljubimac, novi clarinsov puder, kljecevi od ludnice i ostale sitnice.
Skupljaj smotuso, skupljaj, psujem sebi u bradu, samo da se docepam milog mi radnog mesta! Dokotrljam se do masine, uvalim u fotelju, kad tamo Sv. Sava. Frka, frka, lepi, prilepi, odseci, dodaj.
E, Savo sta ti ucinih, te me tako smandrlja niz basamake. Mozda je nacuo, objasnjenje sinu da ne uzima za ozbiljno sve sto cuje po priredbama i literaturi.
Glumio mucenik danas Prosvetitelja, al mu nista nije jasno: Kako je to Srbima isterao mrak, pa im doneo prozore, pa je ovo, pa je ono…?
“Ma”- kazem”Sava je bio, covek od krvi i mesa, pametan doduse, sto je u Srba tad bila retkost. Pobegao na Hilandar zbog bratove zene, od raspusnog zivota, i strogog oca”. I svasta, nesto, napricah jos o liku, na ciju senku ne sme da se stane. I da mozda nije voleo samo zene?
Cuo je sigurna sam!
Oduzih mu se pristojnom pricom o tamo nekima, koji samo na njegov dan rese da budu humani i dobrodasni, djuskaju na dzez i rok, maste bradu kanapeima, i pricaju isprazne price.
Dodjos samlevena u svoj Bejrut, zapalih cigaru, navukoh pidzamui resih da mu se izvinim, ne zbog tracarenja o biografiji, nego zbog onog tuznog skupa, sto ga u nebo ponovo uzdize, mlati o kojecemu, prosipa pice po koncertnom klaviru, i kradomice drpa za guzu svalerku u crnom tilu i cipki.
Izvini Savo!
Ponekad, se pitam, kako firma u kojoj radim vec nije totalno propala?
Ljulja se ovaj Titanik, ljulja al `nikako da potone.
Kao prvo, previse je putnika. Gomila njih, seta palubom, prepunih dzepova ukradenog escajga, onih malih slatkih sapuncica, a bogme viri i poneki taolet papir. Znaci vole da drpisu.
Ne prezaju, da te kao slucajno izlaktaju, i gurnu preko ograde u ladno more jer si mozda pametan, mozda lep a mozda im se prosto ne svidja tvoja frizura.
Gornja paluba, prepuna je ocvalih, ne j****** dama, koje svoje neznanje kompenzuju nadrkanim stavom i adekvatnom garderobom (obozavaju rupicasti hekleraj, za gornje odevne predmete) koju po pravilu iskamce od takodje ocvalih , zadriglih, bivsih frajera, koji kao nekom sefuju. Kome, ni sami vise ne znaju?
I tako dok mazu noktice, pomno zamazuju usne karminom ( uvek za dva broja preko) ne retko i strikaju, GLAVNI DASA pomno ih prati, u nedoumici koja bi pala jos jedared, al nije to to. Dovesce on nove. I dovede ih. On, onako znojav, i sirov ne folira se mnogo: OS`- NES`. Poneka i pobegne, glavom bez obzira. Ostale uglavnom pristanu. I kao rade, pa grese, pa brukaju profesiju, pa se uclane u STRANKU, pa su kao nedodirljive za nas, sirote miseve, ali, nocu onako same i razmazane sminke, ne mogu a da se ne zapitaju, VREDI LI SVE TO.
I tako se nas mali camac ljulja, potresaju ga oluje i povetarci, menjaju se kapetani. Cujem, uskoro dolazi NOVI. Koji po redu? Za mog radnog veka, cek da prebrojim: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, masala!
Malo ce oni s desna da se nagnu..oppp opppp…..malo ce ovi s leva da se zaljuljaju oppp oppppp.
A mi u sredini, metlu u ruke i cetku, pa nastavi s radom. Mi smo uvek tu. Nismo kapetani ni nacifrane tetke. Nismo u partiji. Mi kao znamo svoj posao i ribamo, ribamooo, sve do penzije.
