…… « Mogu ona opsta mesta,iznikla kao prelepi pupoljci na djubristu popularne psihologije-ono, na temu kako su muskarci uglavnom kretencine koje se,bar na ovim prostorima, nikada ne odvajaju od sukanja svojih posesivnih majki; kako su skotovi, upravo zato sto su ih rodjene majke naucile da budu takvi. Ono,klasicno-sto su u svojim detinjstvima i narocito u adolescenciji gledali arhetipsku srpsku sliku oca koji u svojim kasnim pedesetim prvi put otkriva da je frajer, i majku koja otkriva da je osim sto ima nepovratan visak kilograma, svima njima, u kuci, odjednom nepotrebna. I tako, na tu temu bih mogla da odrzim poduzi govor. O tim losim brakovima koji se nikada nisu razveli, i o deci koja su to gledala. O hrani, koja je najveci stub porodice: o majci koja cuci u punoj kuhinji kako bi zapusila prazninu u svome srcu,oh,da, mogla bih o tome, beskrajno.Videla sam to svuda.U mnogim porodicama.Tamo gde je sarma bila surogat poljupca.A i svinjska butka zamena za dodir tela. Znak zahvalnosti za pravila koja nisu prekrsena. Za precutkivanje. Za negledanje u oci. Za neprekidni govor o svkodnevnom da bi se sakrila tisina o vecnom. Za red koji se, takav-kakav je , krcka na tihoj vatri svih tih tuznih bracnih godina. Dok ih jad i smrt ne rastave.» ……………………………….. Ovako je Mira Bobic slikovito opisala vecinu brakova nasih baka a mozda pomalo i majki. Podsetila sam se tog odlomka na trenutak setajuci delom grada koji jos uvek lici na posleratnu komunu. Postirkane krpe i heklani stoljnaci,ves razapet na zici poduprt motkom posebno izdeljanom za tu namenu,potpecene cipele ispred vrata za skoknuti kod komsinice na kafu,hoklice,korita i poneka masnica ispod oka. Sta su zelele i koliko u zivotu postigle te «drugarice»?Jeli njima zivot bio jednostavniji shvacen kao neminovnost,kao dobro utabana staza koja se sledi bez suvisnih pitanja?